Црњански, Милош - Сеобе 2
Исакович имао је само једну молбу, коју је саопштио братенцима: Молио је да се каже Трифуну, да повлачи своју претњу, да ће, у Бечу, порадити на томе, да се Трифуну не дозволи селидба у Росију, јер живи породичним животом недостојним
Теодосије - ЖИТИЈА
“ А змија, када чу претњу старчеву, још љуће на њега шиштањем сикташе, и из пештере не исхођаше. Преподобни паде на колена и с плачем великим
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПАВЛЕ: Молим, радо ћу вас чути. СПАСОЈЕ: Ако ваш долазак има да значи претњу свима нама, онда вам морам рећи да сте у заблуди.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Сетих се нечег налик на притајену претњу у његову гласу и би смешно. Ја се никад нисам тукао због жена. Уосталом, оне са којима сам имао посла нису ни биле
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Отпоче се право вашарско погађање, најпре молбом и лепим, па кад то не поможе, одбор удари у претњу. — Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
„Бајање је нека врста примитивне, тајанствене радње, која се врши уз примитивну молитву или претњу да се зла бића, која пакосте и наносе болест, удаље или униште и да на тај начин болесник оздрави или да се дође до
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
(Стојни): Шта се ту трзаш?... СТОЈНА Де, тако, замислих се. Него... (приђе и шапће му, дижући прст на претњу да о томе ћути, и све испуни што треба.) СТОЈМЕН Ко? Младе газде?! Где су? СТОЈНА (затискује му уста): Ћут!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Даћу ти сто дуката, више ни паре. Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим. Јанко познаде шта он мисли, па га запита: — Што ће ти толике паре ?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Не тужи се, не мршти се, — не вермам ти претњу, Ми славимо данас твоју педесету шетњу! Што год има Фрушка Гора намастирска вина У једној бих данас чаши дигô од
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Комнен или Манојло Палеолог) давори (давор’) — узвик који најобичније показује жалост, а уз то често и прекор, ређе претњу, радост, чуђење даворије — свирка, песма дажд — киша даиџа — ујак даја, дајко — дем.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
заслужила да тако прође, и да је Мане још кривљи, јер је он изнео на глас — он и нико други, он, који јој је претио и претњу своју и испунио.