Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
до својих места и, онако насумце, у ноћ, кроз високо уздигнуту цев, груну пуцањ, и као да утонусмо у пламен... Прибисмо се одмах уза штит. — Артиљерија, пуцај! — виче неко. — Кидајте мост, кидајте мост! — чује се нечији глас као урлик.
Али ваљда ће нас мимоићи та чаша... Господе... Ето, ето... фијук... као врисак. Ми се прибисмо један уз другога, а мускули набрекли, очи грчевито за тварамо... Хуј... Хвала ти, Боже.
Коморџије беже вукући коње, а рањеници се прибили уз ограду. — Гађа нас... Ветар језиво звизну и ми се прибисмо уза зид... Као да очекујемо смртну пресуду... Али дужност... отаџбина... а командант вели: — Јављај: крећу на јуриш...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Ми смо остали у близини иза једнога повећег камена. Наједном припуцаше пушке и око нас запрпори. Ми се прибисмо на земљу. Ту су, дакле. На неких стотину метара: Али шта је са капларом?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ух, богаму! — проговори неко. — Нареди да се потпоручник Војин донесе одмах овде! Од треска једне гранате прибисмо се несвесно један уз другог.