Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт једне минуте.
Африка
“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
на непрегледну равницу, гледали смо са страхом и дивљењем Цер, који се из равнице нагло диже, као бедем неки. Приближисмо се његовим падинама.
Пред нама, покрај пута, горе неке ватре и, кроз лупу точкова, као да чујемо неко цвиљење. Приближисмо се тој ватри и према лелујавом пламену угледасмо воштано лице детета... Између преклопљених ручица, горела је свећа...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Звезде светлуцају, али узалуд, кад месец још није изгрејао, тек да те мало ослободе у овој немој и густој тами. Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу страх и сету...
Таман се приближисмо купињаку, а неко викну: — Ено га! Висок, стасит човек, у црним сукненим чакширама, џемадану и фермену, трчи преко
Петровић, Растко - АФРИКА
“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Шуматовачки дан има своју узвишену и своју комичну страну. Кад се приближисмо Шуматовцу, јако нас изненади једна околност: место наше друге класе, у дугачким белим кошуљама, угледасмо пун шанац
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Свануо је дан, и ми се приближисмо острву Фаросу које се као природна брана пружило испред александриског пристаништа. На његовом источном рају исправила
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ајд, ајд... Којег дана је Ната довршила нове делове ограде, Бајићи су ископали бунар. — Приближисмо воду, родисмо се поново — радује се Сава.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Кроз кишу промицале су влажне пахуљице снега. Кад бесмо мало више, поче нам шибати у лице сув снег, а кад се приближисмо врху, засу нас снежна мећава, да више нисмо могли гледати. Преко влажног одела слагао се сув снег.
— Шта ли оно посматрају? — вели потпуковкик Петар. — Сигурно не гледају војника који умире. На то смо већ навикли. Приближисмо се и чусмо детињи плач. — Мамо... мамо! — чујемо узвике. Као да смлати нешто људе.