Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
огњицама својих жудња, с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и наше „бескрајно велико“ , „безгранично” — привиђали су ми се као сићушни атом твари у нокту малог прста неког огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком
— помислио бих у тим часовима; сваки човјек безизузетно, па и они најгори и најтврђи. А никад ми се људи нису привиђали бједнији него у тјескобном оквиру своје мале среће.