Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Стиже Милун до некијех врата, Зачу гласе, па се заустави, Пригна ухо, оде ослушкиват, И чу говор, а женски бијаше, Једна, брате, вако говораше: „Јао Фато, јао јадно злато, Да
118. И наш јунак није камен, Те вас цели задркта се, Од срца му удри пламен, Он притисну злато на се; Пригна уста, те плам пусти У тај целив дуги, пусти. 119.