Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Опружи се на стомак и притиште лице на дланове. Тако оста, плашећи се ниског сунца. Лакше му је у жућкастој тмини пригњечених зеница. Моје је! Моје! у сутон, Ђорђе понесе на леђима цело радосно умирање поља и оно најтеже, никад недоживљено.