Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Човек је то!... Човек, вере ми!...“ Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... — Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. — Из први мах не хте... Ал’ немој о томе ни помињати!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Вала, и право је!... Нек погинем сутра, заменио сам своју главу!... — То јеси!... — признаде му Суреп. — И те још како заменио!... Напослетку, брбљај, у праву си! Наједаред се све ускомеша.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Извукао би се он, да може, али како? Ана је црвенела од стида, и заплака, кад то чу. Сенатор, са своје стране, признаде да би он можда и пристао да они иду, али не да мати Анина, госпожа Агрипина Богданович, која им тражи децу.
Она би га, после тога, гледала, зачуђено. Госпожа Евдокија признаде Павлу да се прибојава, да је капетан занео, уз пут, њену ћерку, па да ће то лудо девојче, које ни отац не може да
Главно је, каже, да дође, што пре, и да је, дотле, не заборави. Растајући се од ње, Исакович јој признаде да је премирао од страха, да ће Валдензер, или Валдензерка, или Божич, нешто сазнати.
Она га је, стрпљиво, весело, дотерала била, да буде како га је желела – таман у тренутку кад јој, једно јутро, признаде да мисли на женидбу и да треба да се растану. За Павла је то било природно. Чак му се није чинило ни нарочито жалосно.
Пропело је највернији лик Господина нашег Исукрста. Треба да се на њега угледамо! Исакович онда признаде да не би знао поновити више, ни Оченаша. Толико је у битке и чуда лутао, и подивљао.
Зашто је дошао? Павле онда погну главу и признаде да зна о томе, али да се нада да ће се све то још добро свршити. Она треба мужу да се врати.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
пријатељу, не мрдај много њушкицом испред мог носа, јер, знаш како је, могу се ја овако у мраку заборавити — искрено признаде мачак. Како рекосмо: на небу су већ трепериле прве звијезде, трепериле су да не би заспале у тихој љетној ноћи.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Требала је ту да дочека и свој трећи порођај, јер беше у трећем месецу благословеног стања, што признаде мужу тек пред полазак.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Је ли добра ова? Сви се смијаху чети жена натоваренијех старинским оружјем. Јанко, сјетан, обори главу и признаде да Иво право има.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Погледа прасе и немаде куд него признаде да је заиста тако. Погађаше се још мало, и погодише се најзад за три динара, и рођаци се намирише и разиђоше.
Нашли га у салашу свега раскомаданог, а познали га по ровашу на увету и по чекињи. Баш он. И сељак признаде. — Резилук, болан, зар тако! — рече Максим и окрете леђа. Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Хм, то у тебе некако запетљано. А знаш ли коју молитву: Оченаш, Богородице дјево? — Не знам — искрено признаде чупави незнабожац с Брдара. — Далеко нам црква, а војску још нијесам служио. — А знаш ли макар како се зове божји син?
Ја понекад од муке и запјевам, а дорат ћути, није ти он од тога посла. На крају Зекан признаде још нешто што је читаву кућу ожалостило: дорат је у рату ослијепио. Кад се то десило, коњоводац није умио да каже.
Каже да је Јошаново. Још ће неко помислити да је наше, милиционарско. — Хоће, богами, то ти је — искрено признаде Видак, стара коњокрадица, давнашњи познаник и жандармерије и милиције, који је већ неколико дана чечао ту у станици,
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
За његову мапу опет беше доста говора, и ако кмет признаде, да му је »левизор« због мапе начинио »премедбу« и да му је капетан строго наредио да још летос мапу набави.
Гојко признаде сам себи да није у стану извршити ниједну од тих мисли, да нема довољно смелости и одлучности за то, и у души му још
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Саслушаше га и, на његов захтев, дозваше деда Милана. Деда признаде да му је издао под кирију своју сопствену њиву и новце унапред примио.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Са резултатом свога рачуна оде Архимедес краљу. Дозваше и Диокла. Он признаде да је, тачно у оној количини како ју је израчунао Архимедес, примешао злату сребра, али не у намери какве утаје, јер
Цело европско човечанство стави се у службу цркве и признаде еванђеље за врховни закон свог мишљења и деловања. Убрзо се увидело да се учења антике не покоравају том закону.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
другом правцу војних операција, он се јави једном од пукова на који прво беше наишао, где изјави тачне податке о себи, признаде да се налази под судом због покушаја убиства, и постаде сеиз команданта батаљона.
ја јој открих прави правцати разлог одласка на бал без ње, кад ми она, са своје стране и са истом искреношћу, признаде истоветну побуду.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
кад он рече да је неће излијечити док му не дадне три туђе ствари: јаспрену ћесу, гаће и свиралу, што их има уза се, признаде она све и даде му све три ствари. Е, ко ти је веселији од везировића: задобио све ствари што му их је била узела!
Ћипико, Иво - Пауци
Радознао, пита је је ли с другим гријешила, а кад жена признаде, навали упитима: — Је ли тај човјек јак, здрав, млад? Гријеши ли с њиме често, на који начин, на којему мјесту?
Тако исто не савлађује га ни топла летна ноћ; и сам себи искрено признаде да га ништа толико не занима до ње — те уморне дјевојке која жели да га види да с њиме проведе ову љетну ноћ.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Шваби се одједаред згрчи лице, а очи се зацаклише од суза. Детињски искрено признаде да су га отац и господин жупник научили шта ће рећи, али тражили су од њега да говори само у своје име.
Одједаред се појавише две Бранкове песме, једна у омладинском, једна у чисто књижевном прегледу. Павле онда признаде како је утицао на судбину. — Па зар је могућно да ти у такве ствари верујеш! — Павле је мало поцрвенео: — Могућно је.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Указа и на невоље које чекају оног ко крене ка извору живота, признаде да се само један гутљај воде—животнице може узети, па заплака. — На теби је да одлучиш.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— То си добро смислио. Видиш, ја се тога никад не бих сјетио — искрено признаде дугачки Стриц и с поштовањем погледа свог нераздвојног друга. — Хајде, хоћемо ли сад кући.
— Па неће нас ваљда издати, ако нас и пронађе — поче да га тјеши Јованче. — Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц. — Она ћути чак и кад је туку, а ја се на примјер, тако славно дерњам да се пола села слети код моје куће. .
— зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц. — Онда се мора правити нека колиба — предложи Јованче. — То сам и ја синоћ на тавану смислио — рече Мачак.
Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али Жуја... Плакаћу ноћас док не заспим. Нећу ни вечерати ...
— Богме сам ја заиста тек сад и прогледао, и прочуо, и проходао, и срце ми је прокуцало! — искрено признаде Мачак. Жив ме страх појео у овој пећинетини. —А шта ћемо сад? — забрину се Јованче.
Дјед се препаде. — Ама немој бити луд. Видиш да ме дави дим, гори ми под ногама. — И мени гори због твог опасача — признаде Стриц. — Унуче, јабуко моја, пусти ме само горе код себе, нећу те ни дирнути! — молио је дјед Алекса све више кашљући.
— Па ти си пољар, ти уви- јек мораш бити на страни власти. — Шта ћу кад ми је срце уз ове дјечаке — искрено признаде старац. — Е, онда ће сутра жандари имати посла и с тобом и с Николетином!
— чуди се Мачак. — Па она и Николетина начинили су читав овај план и мени га синоћ испричали — признаде Јованче. — Зато смо се овако изненада и састали. — И баш је рекла ко ће гдје стражарити и ко ће с ким ићи?
— приупита командант. — Та више се ја поуздам у њу нег у свој рођени нос — искрено признаде старац. — Онда да је дамо теби за помоћника — предложи командант.
Кога, реци ми? Луња се још више приби уза њ и протепа: — Откуд ја знам, та ти увијек само ћутиш. — Да, ћутао сам — признаде дјечак. — Тебе је мој друг волио па зато... Луња се трже, увријеђена и љута: — Нико мене више не воли, нит ја кога!
Нико се никад то није усудио. — Па тако си и ти урадила. — То је било само због тебе — признаде Луња и осмјехнувши се погледа га великим сјајним очима.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— подвикну јој и развика се на њу тако да се ова уплаши горе него што се икада уплашила од оних који је плаћају — и признаде јој све, ама све од аз до ижице.