Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Од живота њему је остајао један »бледи призрак умрлих снова« и он је најрадије певао »суморну и хладну песму«, »химну векова тавних«.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” „Гледам га, главе погружене, Тако је крхак: сенка, призрак! Види се, ту фали рука жене, И ја бих пристала можда... ипак...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И нигде једна успомена да се ко призрак у њој јави, Ниједна некад драга жена, Ниједна рана што крвави, — А помрчина мирно пада На развејана пепелишта.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Каткад призрак оног што би требало продере копрену и мутно бљесне у пукотини свијести. Но одатле па до кретње која навлачи јорган
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО!
Озарен буктињом славе, Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди, Кô бледи призрак умрлих снова и јаве И тихом песмом, и благим небеским гласом, Он с тугом буди прошлости давно време; И смерне звезде
засипа равни; Где славуј не пева слатко у тихи сутон и тавни; Где црна бреза само, под ветра студеном руком, Кô тајни призрак се ниха, и тужним шумори звуком. И цео божји дан Он гледа пуста поља, где гола стрњика расте, И снева други сан.
Тамо где мирта шири хлад И време блажи груди, Љубишин призрак свêтô, млад, Спокојно, тихо блуди. Кô српских гора млади бор, Приморја чедо мило, Походи неба зрачни двор И мира љуби