Сремац, Стеван - ПРОЗА
« И све то потрпаше пред прику у тањир; натрпаше толико да се прика једва видео иза нагомилане заире. — И шефова је печеница добра, ама није ни шéгра овој мојој.
— вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш... Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе. — Нема, прико. — Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав?
— Прико, ’ајде да певамо. Кад нећеш Цигане, певај ти сам! Ти си певач, знам те добро да си певач. Бадава се прика извињавао да он никада не пева; све то није помогло, он мораде запевати. — Чекај, — »ранжира« Јова.
Овако што само овај ђида носи. И ту сад Јова показа чарапе, што је, уосталом, било и излишно, јер је и прика имао бар пола туцета таквих истих са ранфтлама, онако жутим и плавим перлама ишараним. — Ал’ нису лепше од мојих!
А прика Паја само ћути. Ћути као да се осрамотио пред кумом; ћути па пушта густе димове, и једнако гледа преда се у ону прасећу
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— цокну језиком оно говорљиво спадало. — Вала, да сам на мјесту прика-Миле, сад би читаву чету вратио да им осигурамо одступање. — Одступање, види га! Бјежање, тако кажи.
— Е, е, творови! Како можеш тако? — опет се побуни кувар. Оно спадало опет спомену прика-Милу (тако су још увијек невојнички, фамилијарно, звали свога командира), а овај, чујући да предлажу помоћ бјегунцима,