Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— А ти, Бакоња, у памет се. Ми смо, јево овако чинили прије смрти Шкоранчине, кадгод рика нарасте, те нема у млину приковођана... Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ... — Вридни наш Стипан! — рече Бујас и уздахну.
Видите липо коњски траг, али видите и босе ноге приковођана, а видите и говеђе папке... — Јест, Исуса ми! — рече говедар. — Јево и волујског трага!...
Дође Шкељо. — Јето вуку сплату и бродиће! Пуни су приковођана. — Добро је и то у воликом злу! — рече Вртиреп устајући. — Ајдемо, браћо!
— А како ћемо им забранити!... У манастир можемо да и’ не пуштамо, али најпосли, нека и’ исприд мађупнице! Десетак приковођана вуцијаху сплату (весла бјеху потопили лупежи) пуну људи, међу којима бјеху Срдар и Бакоња.
И сељачки је народ врио улицом. Много му се „приковођана“ јави, али он не хтје једнога од њих да запита гдје је манастир. Кад стиже на крај улице гдје бијаху највећи дућани,