Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
стола: из жетве, кроз врата нагло отворена, сукну сунце, светлост у вратима полако постаје жена, та жена прилази, До пола кујне то је вила Равијојла (носи маслину златну), кад приђе столу Гина куварица (спушта салату).
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наједанпут, као да се нечему досети, смиче опанке с ногу: — На — вели - рајо, водај ми опанке! А домаћин, гологлав, прилази смерно, узме у руке узице од опанака, па вуче опанке по авлији... То се зове „водање опанака”.
учили му се да је већ окован, и... засели па му суде... И као стоји сто, на нему чутура и две чаше, а као кадија прилази, налева чаше из чутуре и вели оцу Станковом: „Пиј му самртну!...” Страшна ова слика укочи га. — Хајде!
— Не могох срцу одолети, дођох да те видим!... Јелица пребледе. Она виде човека да прилази к њима. — Шта ти је? — упита Станко. Она показа руком Зеку, који им се приближавао. — Не бој се!
му Станко приђе руци, он се збуни; чисто би је тргао од некога страха и, тако да рекнем, стида што му такав јунак руци прилази!... Тако и сад. Станко је седео уза њ, а он осећа како му срце стрепи...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Он се удави под њеним вратом, па је дохватио за руку и привлачи врљикама и себи. Она се поприлично затеже, али прилази ближе и ближе: и подузима је тајанствена ватра кад јој се мушка рука сави око пâса.
Африка
Црнци увијени у пространа плава платна, у црвене ђердане, дугих танких руку, веслају. Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате.
Ја нудим сто педесет, они ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену.
Нека црна жена сасвим нага, тешких чврстих груди које као да је вуку води и земљи, прилази и гледа задовољно како размазујем помаду за бријање. Стављам је и на њене образе и она сва срећна одлази.
Одједном један белац са лампом. Кад уђем у његов осветљени простор он мс тужно и уљудно поздравља. Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем.
Ја им дајем знак главом да пристајем на оно што желе, иако управо не знам како се мисле помоћи. Пирога затим прилази некој колиби пред којом је упаљен огањ. Добре наге жене спремају нам кус–кус од проса.
Моја би била и сувише уска и нестабилна за све нас. Жув не види да ја цртам Бансуману и прилази да му нешто каже. Овај је у неприлици, и што би да се сагне са коња да саслуша, и што се боји да би слика тада пропала.
Одмах затим прилази ми неки старац и тражи десет франака. — 3ашто? — Да ме сликаш! — Али зашто да ти дам десет франака, ако те сликам?
Старица прилази да чује о чему је реч, говори брзо арапски дечацима, слатким преклињућим гласом. Пресамићена је, расплакана, шаље им
Не, нема ниједне друге која би му се свидела, ниједне! Арапин, који је био у собици са женом, прилази и мислећи да је он био изабрао најлепшу, а да ће тако заслужити бакшиш, нуди нам своју.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Не верујући ни сам својим очима, Исакович онда виде, у огледалу, како јој, све ближе, прилази, и како је црвен у лицу. Изненада, Божич га, кроз смех, гурну на госпожу. Пао јој је на груди.
То, да тај стасити, лепи, официр, не пије пиво, него прилази, свако подне, бурету, које је, као на неком јарму, на ногарима, насред кујне висило, и окапало, па пије воду, то је
удавала за Петра, а она за Павла, Катинка је причала својој рођаци, у стиду, да јој колена дрхте, кад јој Павле прилази и да ће то тако бити и у браку.
Тамо, на равни, прилази реци, штаб једног ешалона, који је на маршу према Кијеву, а чија је извидница у варош већ ушла – и заробљена.
Штаб то не зна. Прилази, у саонама, са пратећим хусарима, реци. Где би била капетанова заседа? Ђурђе, који се не би био препао од непријатеља,
Добар је то официр. Могло би да му се деси да штаб, који прилази Дњепру, изашаље неколико пратећих хусара, да виде, не крије ли се нешто иза тог шумарка, али то није вероватно.
Виде, кад се осврну, како му се стражари приближише, и како му, капетан, који га је дотерао, прилази, одузима ешарпу, а наређује да седне и да седи мирно, ако не жели да га везују.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
И АГЕНТ (прилази женском сточићу са писање, на коме је једна фиока извучена и предмети у њој испретурани): Иначе, ништа друго; само то?
(Отвара писмо и загледа потпис. Нов наступ узбуђења.) Јесте, он је! Слутио сам, слутио сам... ЉУБОМИР (прилази му): Умирите се! Стишајте се! Све те ствари у првоме тренутку изгледају страшније.
РИНА: Да с ким ћу се саветовати ако не с мужем? АНТА: Па јест, право имате! РИНА (опет прилази телефону, али не маркира још бројеве): Слушајте, немојте ми дозволити да правим узбуну; ако је то шала или ако сте
заборавила сам... Кад се сетим, зваћу вас. АНА: Молим! (Оде.) ВИИИ МИЛЕ, РИНА МИЛЕ (денди, напудрован и налицкан, прилази јој, грли је и љуби): Шта ми ради моја Бубика?
СПАСОЈЕ (цепти од узбуђења и суне на њега са стегнутим песницама као да би тога часа да га смрви, уздржи се и прилази му): То си сад рекао и никад више! XИВ НОВАКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ НОВАКОВИЋ (улази узбуђен): Забога, забога!
Он је блед и врло збуњен): шта је ово; шта је ово, забога?! (Сети се.) Пардон, госпођо! (Прилази Рини и љуби јој руку. Обраћа се осталима.) Шта је ово? РИНА: Вама је рђаво? АНТА (звони): Патите ли од срца?
ПРОТИЋ (сломљен, прилази му): Ја вас молим, господине, дозволите ми да о томе насамо говоримо. ПАВЛЕ: Молим! Желите ли и ви, господине Анто,
(Оде сточићу и нађе тамо себи неку забаву.) СПАСОЈЕ: Па, дабоме, најбоље је не помињати га. АГНИЈА (прилази Спасоју поверљиво): Спасоје, не Могу, знаш, пред дететом да ти кажем, а напољу се неке чудне ствари шапућу.
АГНИЈА: Ја то у најбољој намери. СПАСОЈЕ: Немој ни у најбољој намери. АГНИЈА: Добро, добро, никад више! (Прилази Вукици.) Па немој, душо, заборавити кад ти буде готова она драп хаљина; хтела бих да видим како изгледа.
ПАВЛЕ (оде). XВ ЉУБОМИР, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ (гледа за њим као човек који не зна шта ће и одакле ће поћи; најзад прилази вратима Вукичине собе и довикује): Љубомире! Љубомире! ЉУБОМИР (долази). СПАСОЈЕ: Био је овде Марић, сад је изашао.
(Дуга пауза.) СВИ (ћуте). СПАСОЈЕ (и даље гледа у сат): Овога тренутка воз је кренуо. (Телефон. Он му прилази.) Ало, ало... да, овде Спасоје Благојевић... Да, да, дакле: сео у воз и кренуо?... Хвала... хвала на обавештењу!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Закаснићеш на посао! - прилази Тимотију, а он јој каже да хоће, али како је већ неопходно да неко очита лекцију том мангупу. Мангуп сам ја.
Видех Атамана како прилази и говори нешто, а онда Попару како јој предаје цвеће церекајући се. Затим још видех читав један чопор карановских
Црњански, Милош - Сеобе 1
Гушио се од напора да проговори нешто што би је довело до постеље. Осећао је већ како му прилази. Брат, тај брат који му се већ три недеље чинио само једна хрпа одора, плетеница, чоха и перја, у даљини, као да и
Стојећи гологлав, у трему, он је мирисао ноћ која се спуштала, као пас кад њуши неког, који издалека прилази. На дну видика пушиле су се љубичасте равни и узнемирени тршчаци, под отвореним, жутим, осветљеним небом.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Дете прилази простирци и први предмет који узме, верује се, тиме открива чиме ће се у животу бавити.“³⁵ Приликом проходавања позната
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
У овом тренутку, док прилази девојци с леђа, Бел Ами је уморни ветеран који је преживео гомилу ваздушних битака, мешавина разочараног Ремарковог
Данас је празник! И одједанпут, он види како у четрнаест брушених огледала њиховом столу прилази учетрнаестостручени човечуљак из фотеље.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Рекло би се да песник одбија увид у сложеност процеса и збивања, да је намерно неозбиљан, и да стварима прилази са оне приступачније, необавезније стране.
Чину певања он прилази веома неповерљиво: уметност је дуговека, а наш евентуални допринос уметности у начелу сумњив. Играјући се, он се
Игпа Игра је регулатив Радовићеве песме, стваралачки принцип, кључ с којим се прилази језику, дух у којем се остварује замишљени контакт са дететом као читаоцем.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он се духовно развио, читањем добрих страних писаца стекао знатну књижевну културу, и оставља романтику и прилази посматрању стварнога живота и рационалном реализму. У једном писму Вуку Ст.
Тек доцније он прилази вишим проблемима социјалнога живота и модерне душе. Под утицајем наших старијих приповедача, код којих је било толико
Милићевић, Вук - Беспуће
с уживањем га прати како расте као и његово срце у грудима, како мало по мало прекрива небо, како се примиче, прилази, спушта.
се чује како она сваки час намијешта столицу, — а да њезина мати која сједи непомично са радом који забавља руке, не прилази к њој; она се радосно изненађивала кад би осјетила њезину руку на својој глави кад би мати сјела поред ње, и питала да
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— шири кочијаш руке. — Како нећу познавати свог рођеног кума! — чуди се стражар и прилази рампи. — Дај, болан, да те још једном загрлим. Зар ја свога кума ... — Па дај онда дижи ту рампу.
— Дедер, брате, заузми се, бави се мало друштвено корисним радом, доста је било твојих лоповлука. Коњокрадица прилази столу, размотава дијете, цмокће и кревељи се. — Ццц, шта је, оставила те она роспија, а? А шта си ти: момак, цура?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Значи: ага има неке велике бриге! Све иде у прилог оном како сам казао... ХУСО: Боље да питам Суља... (Прилази Суљу и Ахмеду) АХМЕД: Ти то, богами, прилично успешно!
АХМЕД: О Шемси... СУЉО: Можда је начула да си био гробар, па жену страх... Гробар је гадно занимање... (Прилази Муса) МУСА: Ништа не јављају за вечеру? СУЉО: Ништа. МУСА: Е, вала, стварно га претераше!
Колевку Суљо ставља на средину сцене. Хасанагиница је прво скамењена, затим полако, као с неверицом, прилази колевци.) ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Да га помилујем? Да га гледам?
Видиш ли каквим ти каменом мајку именују? Велики камен... склоните га... Кадија! (Наслони главу на колевку. Прилази јој мајка Хасанагина.) ХАСАНАГА: Труди се да заплаче, ал не иде! Не може камен... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хасанаго!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
те види заспалу, са опуштеним рукама и заваљеном главом на материну крилу, она се препадне од толике твоје смелости па прилази и узима те од ње. — Што је, ’аџике, не пустиш на земљу него је држиш? Мало ти и онако досађује па још и ово...
— пита он слободније и приступа јој. — А што ме љутиш? — говори она, па се тад насмеје од срца и, тобож срдита, прилази му. — Хајде. Почни! И почну. Запевају песму која се тада најрадије певала. Гласови им чисти и дрхте од радости.
Она се окрене. Па кад ме види у фесу с кићанком очевом, у појасу, чисто не верујући да сам то ја, прилази ми. — Ваистину се роди! ...
Затим прилази им, љуби се и повлачи опет у кујну, да скува кафу... Оставља мене, да ја — не да их дворим, већ само с њима онако, као
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
И шта сад? У потпуно празном стану, из кога су збрисале чак и бубашвабице, човек, осветљен срећном звездом, прилази свом телефону и хоће да га опроба. Кога да зове? Одједанпут, више нема никога!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
— бака се сјети, у дворе корак управи свој — Крадљивац који с неба лети нико је други, већ унук мој.“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах. „Куда ли ноге његове језде!
Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац је приче причао чудне, а наш је мачак прео.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Пет минута свршавају такође. Треба да се дигнем. Тада одједном видим девојку како прилази. Она гледа на све стране; дајем јој знак. — Могли сте да дођете? — Страшно сам се бојала. Седимо под маслином.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Ми пољем ширимо руке наузнак легли, потоци теку низа стране ко дуге сахране. С вечери прилази поворка змија да се братими, у руци сјајни пехари отрова пуни, бежимо с ове белеге зле црна браћо!
врху нрда за столом под шаком жуборе грчка мора у гудури пред њим словенски говор звони ко у руднику групмен Госпа прилази столу прво о вечном дану онда о ноћи снева и приклања се земљи Она у наручје старца диже и слови: васиљена није
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ГИНА: И мени то паде у очи! ВИДА (прилази Танасију, поверљиво): Ево, сеци ме где сам најтања, ако не знам шта су шапутали Агатон и Симка.
ГИНА: Не могу, не могу да макнем. САРКА: Да те поведем? ГИНА: Нека, иди ти у своју собу па ћу ја већ лако. САРКА (прилази јој). Како да идем, забога, а тебе да оставим тако уза зид? (Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онда команданти батаљона отпоздравише и одоше журно у правцу пука... Мало после, један батаљон поче да се свија и прилази нама. Испод самога врха се заустави.
Чује се јаук... Једноме превијају главу... Посматрамо пешака како гегајући прилази Сави, захвата чутурицом воду и прилази једноме који је лежао. Војници распознају своје другове.
Чује се јаук... Једноме превијају главу... Посматрамо пешака како гегајући прилази Сави, захвата чутурицом воду и прилази једноме који је лежао. Војници распознају своје другове. — Ено га нишанџија са другога топа...
Пристижу и она друга двојица. Један обилази редом кола, нешто узима... Сељаци окрећу кола назад... Прилази журно још један коњаник. Опет их има пет. Кола кретоше на супротну страну, праћена двојицом коњаника.
Излазите одмах! — каже им грубо командант станице. — Полако, господине капетане, немојте ни ви тако! — прилази команданту потпуковник Петар. — Господине потпуковниче, овуда пролази дневно седамдесет возова, а ја одговарам за ред.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Са неким учтивим, финим смешењем прилази он столу, пружа руку, извињава се, моли за допуштење да поседи мало у школи... мило му посматрати овај занимљиви рад.
Чује се мушки глас, па одмах за њим детињи. »То је учитељ... онда ће ово бити«, вели жена у себи и прилази другим вратима. Не чује се ништа, ама баш ништа!... Стој, неки покрет и звук... као да се љубе ?... Јест, пољупци!...
Страх јој одузе снагу, она не мрдну ни руком, ни главом, ничим... само гледа бесмислено како ова замотана прилика прилази све ближе, како јој гледа право у очи страшним, зверским погледом, и опет не може да се одвоји од њених очију, него
Види се и покривач и под њим нека нејасна маса... Он прилази и одједном јасно разликује два црна ока, која су се упила у њега, па не трепћу...
Слатко је надање живу човеку, нада му је драгоцено благо... — Мајчице, како ти се чини... је ли добро сад? прилази она матери и грли је нежно. — Ти најбоље знаш, дете моје. А по теби гледајући, рекла бих да је много добро.
брже, брже... да не буде доцне... да ли се то развиђа, расвањује... или са њене душе нестаје мрака?... Што ближе прилази кобном месту, све боље се види. Па ово још није мрак, види се!. Ха, ево њиве!... Полако само... тихо као сенка...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Упркос великој врућини, обучен је у сукнене чакшире и гуњ. Носи опанке. Маше волујском жилом. Прилази, без речи, пумпи за воду, наслања на њу волујску жилу, пумпа, пије воду из руке, умива се, брише лице шајкачом. Одахне.
Јелисавета, у улози старога грофа, спава за столом. Прилази јој Софија, као Амалија. Василије игра улогу редитеља.) ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој!
Да ли овде постоји инспицијент? (Излази према реци) ГИНА: Овога би севап било окадити! (Прилази кориту и наставља да пере веш) БЛАГОЈЕ: Биће да се то негде гладно напило!
Вода неће, гас неће, ракија неће! СОФИЈА: Је ли могуће? ДРОБАЦ: Погледај какав траг остављам... СОФИЈА: Не прилази ми! ДРОБАЦ: Сад ме се бојиш. СОФИЈА: Не бојим се... Бојим се! ДРОБАЦ: Више се ја бојим тебе, него ти мене...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Бићемо укопани до поноћи, чим се раздани моћи ћу да тучем бочном ватром. Играмо се, као деца, рата. Прилази нам затим испитна комисија, са председником генералом Сњарићем, на коњу. Притерује коња и пита како се зовем.
Један свештеник прилази ми, говори ми, хвали се. Али његово угојено лице буди у ме ни бес, и ја му ређам Молијера, Расина, Монтескиеа, Русоа,
са правим стасом и ванредним коленима, пролази без лепоте и моћи, дотле неко друго биће, узето олако, брзо испијено, прилази сад дрхтањем муња, телесном лепотом ружичастих камеја и снагом, под којом се у сећању цвили.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Но гле, једног измену срећа и он се простре на траву, а други великодушно оступа и гордо прилази чобанкама, које га веселим пљескањем сретају. Опет се продужује рад.
Страшно је видети — њихов ратоборац побеже, а противник после неколико скокова, напушта га гордо и прилази њима. Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове.
Сав прљав, прашињав, брише се некаквом марамицом и прилази ми слободно, онако, како обично улазе људи у места где имају и права и власти... То ме малко текну ...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
СРЕТА ЈЕВРЕМ (кад је госпа Марина поменула гласаче, тргне се из расејаности, те, чим су жене ушле у собу, прилази зиду и броји фотографије дотичући сваку кажипрстом. Кад наиђе Срета, он прекида): А, баш добро!
) СВИ (смеју се и честитају међу собом). ПАВКА: А жандарму ниси ништа одговорио, човек чека. ЈЕВРЕМ: А, јес'! (Прилази жандарму и спушта му руку на раме.
Сад не можемо ни да разговарамо о томе. СПИРИНИЦА: То јесте. Него кажем само да знаш шта смо решили. (Прилази Павки и говори јој поверљиво.) СПИРА (Јеврему): Како, како иду ствари? ЈЕВРЕМ: Та... иду... само кошта!
СРЕТА (звони): Молим говорника да не говори по два пута о истом предмету. ЈЕВРЕМ (прилази Срети фамилијарно): Знаш, ја сам хтео... СРЕТА (звони енергично и дере се): На место!
Још од уласка на његову команду вичу): Живео газда Јеврем Прокић! Живео народни посланик! СРЕТА (прилази Јеврему): Један ће говорити, да одговориш! (Враћа се гомили и нуди поједине да говоре.
(Враћа се гомили и нуди поједине да говоре.) КАФАНСКИ МОМАК (прогура се кроз гомилу и прилази Јеврему подносећи му једну хартију): Послао господин Секулић да се плати. ЈЕВРЕМ: Шта је то?
И сад нашао да ми донесе рачун?... Па они су већ стигли? (Музика под самим прозором. Споља велика вика. Он прилази узбуђено прозору, бришући се од зноја.) ИВКОВИЋ (прилази своме прозору). НАРОД (споља): Живео!
(Музика под самим прозором. Споља велика вика. Он прилази узбуђено прозору, бришући се од зноја.) ИВКОВИЋ (прилази своме прозору). НАРОД (споља): Живео! (Затим се чује појединачно.) Пст! Мир! Чујмо! Чујмо!
ИВКОВИЋ: Не могу, јер сад имам трошкова око сеобе из вашег стана... ЈЕВРЕМ: А ти хоћеш да се селиш, а?... (Прилази Ивковићу.) Лепо си говорио, мора ти се признати да си лепо говорио. (Узме га поверљиво.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И онда њега уводе. Он прилази. Пољупци луди, бесни; стискање, ломљење снаге; бескрајно дубоко, до дна душе упијање једно у друго...
— Ба... ба... ба!... Али видевши како се она са миндерлука, међ јастуцима, онако раскомоћена, и не диже, не прилази, још мање му одговара, нити се смеје — он застаде испред ње као уплашен. | Али она га позва. — Дај руку!
Ено Како са млађим сином излази и, чим опази Тодору, Одмах јој прилази руци, љуби је. И Софка овамо зна како јој сада она тамо сигурно говори: — Како си, снашке?
Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се: — Иди, иди чедо! Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар?
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
И по завршетку Трисветог узима еклисијарх устав и кључеве, као од саме Пресвете Владичице наше Богородице, и прилази ка игуману, благосиља га игуман по горе писаном благослову као економа, и њега истим начином да произведе, само
И прилази државни господин све Српске земље и узима га за руку од светих двери и приводи ка Пресветој, и узевши жезао као из руке
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Ту сам од скора. Боље причекајте газдарицу, па питајте. Треба да расклоним чаше. (Прилази Милету) Мого би нешто једанпут и да наручиш! СТАВРА: Видиш да је човек заспо!
Па овај напољу уопште нема публике! ЦМИЉА (прилази вратима): Маса се сасвим разишла! ГОСПАВА: Нигде никога, а он прича!
СТАВРА: Лепа прича! МИЛЕ (прилази Анђелку): Тис овде нови? АНЂЕЛКО: Па шта ако сам нови? МИЛЕ: Ако ти треба неки послић, мого би да ти се нађем...
СТАВРА: Пусти човека на миру! МИЛЕ: Видиш ли како групаше! (Непознати, и даље гледајући напоље, седа за сто. Прилази му Иконија.) ИКОНИЈА: Оћете нешто да наручите? НЕПОЗНАТИ: Нешто би вечеро.
Не знате ко су и одакле су? ИКОНИЈА: Шта знам... можда је неко снимање, ратни филмови, не читам новине... (Прилази Ставри) Помиње неке војнике, каже ту, пред кафаном! За једног каже да је можда официр! ЦМИЉА: Официр?
Излазећи, судари се са Вилотијевићем. Он је згрануто погледа, а затим, као да прати двојицу невидљивих војника, прилази столу и смешта своје „госте”.) ИКОНИЈА: Шта би, лудаји? ЦМИЉА: Само сам је питала ди је бразлетна, чула си!
Видла си како се сместа експресирала! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Седите ви, само ја нешто да питам. (Прилази Иконији) Ко вам је ова што истрча? ИКОНИЈА: Која ће бити, Госпава! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Требало је прво допере руке.
ВИЛОТИЈЕВИЋ: Шта је са тим шкембићима? ЦМИЉА: Сипам, сипам! Издире се, ко да сам ја на нафту! ВИЛОТИЈЕВИЋ (прилази Ставри): Другар, да ти кажем! Нашо сам ја излаз из оног што се десило! Није то тако страшно, ко што изгледа!
ЦМИЉА: Најлакше је упропастити девојку! Ено ти га тамо, у ћошку! АНЂЕЛКО: Видим и сам! (Анђелко прилази Иследнику, опрезно седа за сто. Цмиља се враћа Иконији, која, код шанка, покушава да поврати Јагоду.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
МЛАДЕН (ућуткује га): Још, још. Ћути, да те не чује. ЈОВАН Е, нека ме чује! (Прилази ближе и ако га Младен спречава, подиже се и провирује): А бре, Младене, може ли што да се види?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Тако, ишчекујући шумове њених босих ногу кад прилази кревету, затекла га је зора што се једва провукла кроз мали решеткаст прозор, видела Николине очи приковане за
Над њу се надноси лик... Шарене очи. Зар он, зар с њим? Зачуди се, не, брани се, а он јој прилази све ближе и ближе, припија се уз лице, ураста у главу и у мраку истискује свест. ...
Чађевић прилази багрему, израслом у ноћи, црном према снегу, наслања се на њега, окренут Аћиму: — Знаш што те то питам — мукло шапуће.
Ноге га несигурно држе, не мисли због чега, намиче резу на врата, клонуло прилази кревету и седа до ње. Она се не покреће. Гледа јој лице. Из великог црног ока поглед јој кроз прозор отиче.
и бокала, и мокрим од вина, седи сам Ђорђе; ставио песнице на сто а чело на песнице, толико уморан да му ни сан не прилази, тужан од радости што се нешто ипак заувек свршило. Спотичући се о столице, довуче се Мијат.
И он, без љутње, без чуђења што је Тола Ту, И не вређајући се што он Адаму каже „сине“, отвара врата, нем прилази кревету, руком гура Милунку, која држи лампу док Тола дечаку без свести голе груди облаже топлим ракијским облозима.
У бунилу дете јечи. Само да издржи док не сване, мисли и верује да му га смрт дању не може отети. Смирује се: прилази му умор. Пријатан му је. Сујеверно гони из свести све што је пријатност и нада. Бог њега никад није волео.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Она журно скида свој огртач од гуме, па шал, и у белој припијеној кецељи прилази првим креветима. — Ил y а деѕ боннеѕ ноувеллеѕ, мессиеурес! — Е, збиљски? Говорите!
Пристао бих да ме сутрадан разнесе граната највећег калибра, само да зашкрипе она вратанца и да је угледам како ми прилази... Али ње нема, и цео сат прође а кошуља се не забели. — Паувре Ѕтеван! — Их, Стеване, бога ти!
Страшни су доктори, господо, прави су касапи. Капетан један рањен у руку, па му прилази доктор, гледа и каже: „Фик, господине капетане!“ И показа му докле тачно има да се сече.
Па чека она докле он прилази благајни и тражи: — Дај нам, — вели — Васићу, рођаче, два прва места. И вади кесу иза свиленог силавае, одмотава,
И ту већ Сима не може да издржи, него прилази, извињавајући се што је узео слободу да се уплиће, па се представља и сматра за особиту и ретку част, итд.
Па Илија Васић брзо стеже зубе, и прилази ономе: — Ај ем чармет. Хаудујуду! — каже он. (А ово је научио код оних скотовских жена док је код њих био у болници
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— одговори она и застаде. — Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«. А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут.
И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. — Стој ! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си ?
Нема их, ово су други«... Људи се растурају, дају пролаз некоме... Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће...
— вели му писар. »Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?... Ово није она... Какво је ово лице, страшно , необично!« — Ђуро, ојађениче мој !...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПРВА ЗВЕЗДА Већ се губи свело лишће с грана, Песма тица и ведрина ствари: Прилази ми ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари.
И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак ствари. Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним
док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак ствари. Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима.
Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима. Мртви људи и мртве радости Гледају ме сном што се не мења: Мртва
да је да се спава. И само каткад, ал' то ретко бива, Њу када видим посред ових зала, Прилази мени нека магла сива, Наговест бледа далеких обала.
И твоја слика, као звезда среће, Прилази мени: и ја видим тебе Далеко, свуда; и знајући где ће Толики живот, ја заволим себе.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Тражиће разлога, — замишљен одговара старији. Уто к њима однекуда прилази Митар; погледа их испод ока и поред њих прође; збуни се, па кашљуца, и као мимогред пита их: „Еле, момци, како сте?
— јави се обијестан глас. — А ми се патимо... Дану, жедан сам, —вели једној дјевојци — напој ме! Прилази к њој, шапће јој и не мари за осталу чељад.
И опет гледа у сунце, али оно је још далеко, мада су већ врхови планина у пламену; прилази, али полако, док би она хтјела да се овога часа у њему огрије.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
(Шчепа шешир.) Ја ћу вас звати у сватове! (Оде нагло.) В ЖИВКА (сама) ЖИВКА (прилази телефону. Вади из ташне једну цедуљу на којој је записан дотични телефонски број): ...Је л' то централа?...
ЖИВКА (окрене се на собним вратима): Па-па! Папа! XИИИ АНКА, ЧЕДА АНКА (гледа за њом изненађена. Затим прилази огледалу и, квасећи прсте на уснама, дотерује обрве и удешава фризуру).
Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста. Чеда, држећи њену леву руку, у којој је писмо, прилази и чита писмо не водећи рачуна о невољи Живкиној. Приликом читања на његовоме се лицу оцртава пакост и задовољство).
ЖИВКА (шчепа штосове новина са столице и гађа га њима): Куш, штене једно, прегризô језик дабогда... (Рака побегне. Прилази Сими и уноси му се у лице.) – Због мене, је ли, због мене?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају. Поуздано прилази баби, љуби јој руку, даје јој кључеве, да их она у соби обеси на одређено место. Улази унутра, иде у собу [...
Једном Софка види газда-Марка како прилази Тодори, и то се одмах одражава у метаболи: „Гост, газда Марко, једнако устручавајући се, рукова се са матером.
И док Софка двапут сања „тај сан један исти”, оба се пута даје силан телесни доживљај: „Он прилази. Пољупци луди, бесни; стискање, ломљење снаге; бескрајно дубоко, до дна душе упијање једно у друго . . .
Жолковског. 372 При првом сусрету након тридесет година Вук Исакович прилази мајци принцези која је смештена тачно испред великог огледала.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Да је видна и широка, да је станиште човеку који се не боји и ни од кога не заклања. Вичемо да нам се отвори. Брзо прилази један сељак, јамачно слуга а не чувар, неки старији Косовац, који свакако није никад пушку ни прстом пипнуо.
Краков, Станислав - КРИЛА
БОМБЕ Са ватром не прилази написао је неко оловком на дашчици. Ту је била земуница у којој су крај сандука са бомбама, посилни на жару варили чај
Петровић, Растко - АФРИКА
Црнци увијени у пространа плава платна, у црвене ђердане, дугих танких руку, веслају. Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате.
Ја нудим сто педесет, они ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену.
Нека црна жена сасвим нага, тешких чврстих груди које као да је вуку води и земљи, прилази и гледа задовољно како размазујем помаду за бријање. Стављам је и на њене образе и она сва срећна одлази.
Одједном један белац са лампом. Кад уђем у његов осветљени простор он мс тужно и уљудно поздравља. Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем.
Ја им дајем знак главом да пристајем на оно што желе, иако управо не знам како се мисле помоћи. Пирога затим прилази некој колиби пред којом је упаљен огањ. Добре наге жене спремају нам кус–кус од проса.
Моја би била и сувише уска и нестабилна за све нас. Жув не види да ја цртам Бансуману и прилази да му нешто каже. Овај је у неприлици, и што би да се сагне са коња да саслуша, и што се боји да би слика тада пропала.
Одмах затим прилази ми неки старац и тражи десет франака. — 3ашто? — Да ме сликаш! — Али зашто да ти дам десет франака, ако те сликам?
Старица прилази да чује о чему је реч, говори брзо арапски дечацима, слатким преклињућим гласом. Пресамићена је, расплакана, шаље им
Не, нема ниједне друге која би му се свидела, ниједне! Арапин, који је био у собици са женом, прилази и мислећи да је он био изабрао најлепшу, а да ће тако заслужити бакшиш, нуди нам своју.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се. Онај који има намеру да је ухвати, мора да скине обућу и да јој прилази са репа. У руци има дугачак штап. Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш... Затим опружи штап и хоп!
— Живео наш собни старешина! — Живео! — прихватају остали, и дижу се са кревета. Брана „Махер“ прилази своме командиру и као да му рапортира: — Господине капетане, јављам вам се на дужност. — Пази га... а!
— Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? — Он прилази Брани и љуби га. — Мој рођени! — Онда гледа „Махера“ полуотвореним очима. — Знаш... погинуо каплар Стојадин, онај...
Двојица га држе за ноге да не падне. Врата се нагло отварају и дежурни официр посматра у чуду шта се ради. Прилази „Фикусу“ и саопштава му да умири потпоручнике.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ма и за пролазан тренутак читаочев, и пуни живот и зрела лепота ако им само приђемо онако како се песмама једино прилази: припремљени да их примимо и чаробном моћи осећања поново доживимо и оживимо. Младен Лесковац Глуво је доба сад.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
МИЛИСАВ: Ја ћу, разуме се! XВ ПРЕЂАШЊИ, МИЛАДИН, затим СПАСА МИЛАДИН (улази, прилази господин-Жики и (почиње своје казивање): Па тај Јосиф из Трбушнице, увраћа тако чешће као човек у мој дућан...
Вића се искашљује и почиње строго): Приђи ближе! БОКА (млад, уливан, удешен. Прилази преплашено): Молим лепо! ВИЋА: Како ти је име и презиме? ЂОКА: Ђорђе Ристић. ВИЋА: Одакле си родом?
Зар мало што нам свима овде окачи репове, него сад још и кућу разбија! Где је она? МАРИЦА (долази и прилази право оцу): Ево ме! (Спази Ђоку, па му полети.) Ђоко, слатки Ђоко! КАПЕТАН (изненађен): Шта-а-а-а-? Ђока?!!!
МИЛАДИН (извири иза рафа, па кад види да је господин Жика сам, прилази обазриво и стаје пред његов сто): Па тај Јосиф из Трбушнице, увраћао је тако код мене у дућан као човек...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају. Поуздано прилази баби, љуби јој руку, даје јој кључеве, да их она у соби обеси на одређено место.
Јованка на то одмах се забели. Весело, чисто трчећи полети к њима. Заклањајући руком очи и чело од сунца, она им прилази. Идући том супротном страном где сунце обасјава, она се сва сија.
Он зна да до њега стоји. Да је она његова. Види колико га воли. Са колико љубави, веселости, сјаја у очима навек му прилази. Сва је његова. Али он је својим паметним, сувим лицем, мирним погледом навек умирује.
Долази кући, прилази чесми, хтео би да се сагне, охлади главу, чело, али зна да баба му и мајка, мада се чује како рчу, спавају, ипак не
И, само кад се обуку, пођу, они дођу до њега да му се јаве. — Тате, ми одосмо! — вели му снаха и прилази руци. Брат му, њен муж, он из своје нове куће право с мајком одлази на капију.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Уочи сетве орач се окупа и не прилази жени, да би пшеница била чиста, и обуче чисто бело одело, да би и зрно било бело, а на глави носи белу мараму, и преко
Ћипико, Иво - Пауци
се из цркве, учини се као да се ослободио једнога наметнутога терета, весело гази снијег, пали из хајдучке кубуре и прилази цурама гдје сребрни ђердан звекће.
Очима упиљио у њ и пружа му руке да га из баре извуче. Газда прилази ближе, онако тежак, узвртио се, хтјео би да му помогне, али једнако држи руке изнад себе и у рукама су му јаја...
Уто дјевојка долази, чује одозго шуштање и ход, испод ногу јој котрљају се каменчићи. Сигурно прилази к њој у маслиник: — Фала ти! — изусти. — Једва сам се из куће извукла, говори му она задихана.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Почео је искрено уживати у послу. Из битке у битку његова вредност је расла. Кад човек прилази неком послу од свег срца, онда се може очекивати да ће постићи највише што се ту може постићи.
Не, рекоше док се Никанор не врати, ништа ми нећемо предузимати. Матија Доротеју и мени нико не прилази. Избегавају нас као да смо шугаве овце. Не обедујемо у истој просторији са братијом.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (с досадом Стани, показујући на двориште и грају): Шта је то тамо? Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке!
Ох, камо да сам сасвим луда, сасвим мртва, те бар онда да ништа не видим, ништа не знам... КАТА (прилази уплашено): Ама како: »луда, мртва«, »да ништа не видиш?« Шта ти имаш да гледаш овде, и од чега да страхујеш?!
КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала;
(Прилази Ташани): Ташана, звала си ме. Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена. И сада, ево, једва што д
ТАШАНА Не, дедо. Али седи, седи, молим ти се! Ох! Не знам ни ја. (Хвата се за чело.) МИРОН (прилази јој уплашено): Шта је, Ташана?
ТАШАНА (не знајући шта ће, кршећи руке заплаче се): Не знам ни ја, дедо. Само — ох... МИРОН (прилази јој сасвим узбуђен): Ама шта је то? То је нешто много кад плачеш! (Надноси се над њу, сасвим решено): Ташана!
Ох, дедо! (Прилази прозору): И то није један дан, месец и година, већ цео век никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више
Не бој се ти само. Ништа није. Али ти си још узрујана, још уплашена. Не бој се, ничега се не бој. (Прилази прозорима, отвара их.) Ево ништа нема, и не сме бити. Буди слободна, мирна.
« и бесомучно дерање Парапуте: Изгоре Парапута, изгоре, ах! МИРОН (прилази прозору и нагне се напоље): Опет га ова деца ухватила, опет га уплашила бацајући му запаљене жижице...
То значи да те се боји, да те поштује! МИРОН (спази Ташану, прилази јој насмејан, честитајући јој празник): А, Ташана, срећан ти празник, света недеља, и како си?
ХАЏИ РИСТА (прилази Ташани): И од мене ти срећан празник, снахо! ТАШАНА (љуби их у руке): Хвала, хвала. СВИ Срећан празник!
Дакле, и он грешан као и ја. И зато онда, кад ми нешто нареди, онда може бити као што не треба да буде?!... (Прекиде, прилази Стани, узима са послужавника чашицу.) Али, ево ја ћу и за тебе, дедо, да попијем. Пићу, хоћу, чак и опићу се.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Видела је госпа Нола још, кроз занос, како младић на прстима прилази прозору и навлачи завесе... И осетила срећу, или варку среће, сирота госпа Нола.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Професор, рецимо, прилази момку који дува у фрулу коју је сам градио па јој познаје не само сваки усек већ и саму душу, приђе му и вели: —
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Војници леже већ немоћни и тек подигну само главу кад наиђе неки камион, мислећи да у њему има хлеба. Прилази обали луксузни моторни чамац и излазе марински официри. Сликају нас... За тај свет ми смо заиста чудо невиђено.
Сликају нас... За тај свет ми смо заиста чудо невиђено. Потпуковник Петар разговара са њима. Прилази и капетан Панта. Онда кретоше обали и официри марински одвезоше их на брод. Лежали смо тако око два часа.
— Ама шта ће ти, зар не видиш да је пијан! — љути се Драгиша. — Њихови су пијани још више... Коста прилази полако, натмурен. Хили га са интересовањем посматра и смеје се, показујући своје беле зубе.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
се ево у мирну бреговиту пољану, Једно тело већ издваја се и устаје, Познам тад његов лик, и линију његову знану, (док прилази) страх ме ипак да ли ће да истраје У несигурноме томе корачању; Гле мој ход!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Одлази бежећи.) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш. Нико нас неће моћи гледати.
ТОМА (ломи се): Ех, молите Бога, што је овај сада свети благи, Божји дан. (Прилази побожно и седа за софру; строго.) Хајд, дај, али брзо!
СТОЈАН (ђипи): Циганка! Ја њу толико волео, а она?... Циганка! Ко да више!... Улази Ката. КАТА (прилази Стојану): Сине, болан си? Шта ти је? СТОЈАН (неугодно се измиче): Ништа, ништа ми није!
МАРКО (забезекнуто): А не то, газдо! ТОМА (бесно): Ћут’! МАРКО (враћа се и доноси му низе од дуката). ТОМА (прилази Коштани и везује јој низу око врата): На, кћери. Злато нека носи злато а не стара сува кост! Певај!
СТОЈАН (на вратима; бесно, љубоморно Коштани): Циганка! Ко да више! (Одлази). ТОМА (згранут, прилази зиду, где је оружје): Ко тамо?! Ко је још господар у мојој кући? Он? Зар он још да говори? Пушку!
! Ко је још господар у мојој кући? Он? Зар он још да говори? Пушку! Узима пушку, прилази прозору, напери је. СТАНА (иза позорнице, кука): Не, оцо! Слатки оцо! Јао! ТОМА (код прозора, нишанећи): Њега, да..
Да идем! ТОМА (убијено): Е кад ту... онда је то тешко... (Коштана полази): Коштана! (Прилази јој грцајући.) Коштана, кћери, сине... Дај бар... (Сагиње се и мирише јој прса.) Коштана! Лепото!... Ооох!
Улази Стојан. СТОЈАН (иза себе Марку, дајући му дизгине и пушку): Држи коње и чекај! (Прилази Коштани. Посрће од радости.) Кошто, брзо! Хајде! КОШТАНА (Трза се): Ти? СТОЈАН Ја! (Ужаснуто): Што ме гледаш тако?
ПАНДУР (одлази). КОШТАНА (истрчи, и изван себе од радости, раздрагано, прилази Митки): Ти? Хвала! Аман! Ох, газдо! Не дај ме, слатки газдо! Руку, ногу (љуби га у руке, сагиње се и грли му колена.
Зашто, ја сам самога себе, за живот мој, живога ожалија и оплакаја. КОШТАНА (плаче). МИТКА (гануто, прилази јој): Немој да плачеш. Слуза не помага! (Клече до ње и диже јој уплакану главу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Милош како лута гуја, привлачи се на пенџер таваници, те он гледа јунак по сокаци, не би л' кога знана опазио, ал' прилази пошту књигоношу, па дозивље Милош од Поцерја: „Богом брате, пошта књигоноша, донеси ми један лист хартије, да ти