Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
у Дримколу близу Струге, и то поглавито око планине Јабланице, даље у Преспи, у Маријову источно од Битоља, у околини Прилепа, нарочито у селу Крапи, најзад у Меглену и у планинском крају горње Брегалнице.
Предања и национална свест Аморфна словенска маса и балканска душа. — Између Прилепа, Солуна и Месте (можда и још даље на исток) централни је тип сачувао физичке и психичке особине наслеђене од ранијих
Изузевши у косовско-метохијској области и даље до Прилепа ови људи нису имали у народним песмама никаквог националног имена: они су били само „рисјани“.
Кратова, који је подигао Оливер, велики властелин цара Душана; нагоричанске цркве код Куманова, манастир Трескавац код Прилепа, итд. У овој су области и престонице српске државе немањићког доба, као: Скопље, Призрен, Приштина.
Јужно од Прилепа су српске историјске успомене све блеђе. Ипак у битољској котлини још знају српске кралске песме и очували су успомену
Велики број старих македонских породица (из Велеса, из Прилепа, из Охрида итд.), које су живеле у Србији осећале су се увек као Срби.
Становништво праве Македоније јужно од Велеса и Прилепа није никаква препрека српском ширењу на југ. Док оно има врло нејасне трагове српске националне свести, нема,
Све више се пристаје уз мишљење В. Јагића, по коме су дијалекти јужно од Прилепа прелаз између српско-хрватског и бугарског. Шопови западне Бугарске су неоспорно по језику ближи Србима него Бугарима.
Особито је интересантна источна граница овога варијетета, код Прилепа. Ту се, између овога варијетета и моравско-вардарског, умеће једна 15—20 км широка, стеновита и ненасељена зона.
Идући од Прилепа преко преседлине Присата за велешке области Бабуну и Хас најпре се наилази на голо земљиште које се благо пење,
Северни део ове котлине, од Бакарног гумна код Тополчана до Прилепа и Крушева, заузимају Словени који су припадали старом племену Брсјацима.
И само њихово име се са временом изгубило. Познате су само области у којима су седели. Тако сељаци из околине Прилепа и Крушева не знају да су Брсјаци.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Загрлисмо Србе с Косова и Скопља, Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра; Оживесмо прошлост, мачеве и копља, И круне и митре и побожног себра.
Сад од Куманова, Маркова Прилепа, И од Грачанице до Битоља равна Укинута рука црна и свирепа, Оживела наша царевина давна.
Они су остали испред Куманова, Мердара, Прилепа и око Битоља, Као мртва стража поколења нова, К'о живи гробови, као златна слова, К'о довршен завет са Косова поља.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
С. је вилинско цвеће. Према једној скаски из Прилепа, свраке иду у неку пусту планину, у коју људи немају приступа, и ту, за виле, беру с.
оне су у сваком крају одређене и познате: на пример, у Горњој Пчињи храстови (СЕЗ, 68, 103), у котлини између Битоља и Прилепа нека дрвета »крај цркава, џамија, старих гробова« (ЗНЖОЈС, 43, 647), у Скопској црној гори храст, брест и клен (ГЕИ,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад то зачу од Прилепа Марко, он тад пушћа своје бојно копље своме Шарцу између ушију дели-Муси у прси јуначке; на топуз га Муса