Матавуљ, Симо - УСКОК
Отприлике двадесет корака према Црногорцима, сјеђаше на струци њеки Личан, бркат Приморац, лијепо одјевен. Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима.
Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима. Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави.
Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави. — Познаде ме, кнеже Драго?! — пита Приморац, сјетним изразом и лица и гласа. — Не заборављају се ласно таки, кнеже Марко — поврну Његуш, такође сјетно.
Најгоре изгибосмо ми, у седам племена; понајгоре се убише Бајице и Доњокрајци, ми и Бајице! — Аох, добога — учини Приморац уздахнувши, па послије кратка ћутања запита: — А чему се народ избезуми, да од бога нађе?
— Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове. Сви се замислише. Два-три пута заусти Приморац да њешто рече, али се савлада. Гломазна градска врата отворише се и одонуд јурнуше сточни трговци, пиљари, факини.
„Шта ти је то?“ пита га Ћеклић. Приморац, видећи с ким има посла, одговори: „Ваистину, нијеси слијеп! видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече момак; то „а“ изговори овако, како разумјети можеш и да се сјећа нечеса и да се чуди. „Да“, настави постарији Приморац, „она дјевојка му је кћи; момци су му братанићи; невјеста не знам чија је“. „Еј! богами зорна дјевојка!
Какво око?“ запиташе остали, као тобож, а не бјеху прије чули те шале. „Ваистину ја ћу ви причати! Носио Приморац тикву. Срете га Ћеклић. — Шта ти је то? — Ево видиш шта, јаје! — Од какве тице, чоче? — Није од тице, но од мазге!
Што си зинула? Зашто се Милица не би удала? А, зашто? Милун ће имати мајку. А, зашто је не би тај Приморац узео, а? Моју снаху, жену онакога јунака, младу, згодну... Па понуди га! Може му бити, хоће ли, неће ли!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
4 Питао силан Турчин рају кад је дошао на конак: — Долазе ли вам вукови у село? — И данас је дошао један. 5 Питао Приморац рају: — Кад вам је најгори ага? — Кад осиромашимо. — А кад је најбољи? — Кад умре.
— У нас, ага, кад окинемо псу уши, зовемо га „кудров“, а реп, зовемо га „кусов“, — пас био и бити ће. 7 Видио Приморац рају ђе бос по снијегу гази, па га упита: — Зашто не навучеш какве старе опанке на ноге?
— Један дан сам по сахата тражио ђе ћу побити колац да коња привежем. 4 Питао Приморац Херцеговца: — Зашто и ви не идете по мору? — Чули смо да ваше поље није као наше тврдо и плитко, него дубоко и житко.
— Чули смо да ваше поље није као наше тврдо и плитко, него дубоко и житко. 5 Питао Приморац Црногорца: — Зашто ти отац онако лудо лани погибе? — А зашто твој прољетос опако женски умрије?
И ни за какве паре друге! 12 Питао Приморац Црногорца: — Знаш ли талијански? — Ја за туђим никад не чезнем. 13 Питао Херцеговац Приморца: — Има ли и код вас
Ћипико, Иво - Пауци
стари калуђер отац Дионисије, оштра дугуљаста лица и живих црних очију, па млади калуђер; с лијева, пако, фра Анте, приморац, доктор црковнога права, а осталих њих десеторица поредаше се по вољи.