Милићевић, Вук - Беспуће
свој посао, на столици поред себе, гдје пуши цигарету за цигаретом, игра се с димом и добаци јој по коју равнодушну примједбу или обично питање, гледајући у оно што она ради. Она не знађаше што да мисли о њему.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Година рођења? То већ нисам знао, није знао ни мој дјед, па им поможе стриц Ниџо уз примједбу: — Камо среће да се није ни родио. — Име оца и мајке? — неумољиво је испитивао наредник, спреман да запише.
— припитује политички комесар Михаило, осјећајући потребу да интервенише на ову сељакову примједбу о прошлим временима. — Како да не ваља, Мјаило, брате! — чисто се трже сељак и опет се огледа на онај љесковац.
Вачкоња се сумњичаво загледа у безимена ноћника. Мајке ми божије, имаш ти сто и тридесет руку. На ту примједбу сељачак се толико збуни да чак не умједе ни да врдне, већ директно, очи у очи, нађе се насупрот интенданту.
— Болан, друже, да имам толико руку зар би ја овако изгледо? Тек на ту његову примједбу, ја га побоље осмотрих: да је Давид — јесте Давид, да личи на озебла пјевца — личи, брате, да је сирома' — богами,