Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
врсте Манзора и Џемиле су продужавање Милована Видаковића, и, врло много читане, служиле су за образац патриотским приповедачима шездесетих година, као и Чедомиљу Мијатовићу када је доцније писао Иконију везирову мајку и Рајка од Расине.
За њега се рекло и да је »песник првога реда«, »краљ међу српскохрватским приповедачима«, »ненадмашни великан у српској приповеци«, »најбољи писац најновије српске књижевности«.
Најобразованији, најкњижевнији међу нашим приповедачима, он је у исти мах био и најмање књишки. Иако врло цењен за живота и доста читан, он код велике публике није могао да
[Његова збирка: Песме (Задар, 1914).] 2) ПРИПОВЕДАЧИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ Међу најновијим приповедачима српским прво место заузима Борисав Станковић.
Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресионист. На његовој поетичној лири нема много
свежим, неисцрпним горштачким језиком, пуним снаге, полета и сликовитости, и у том погледу стоји над свима сувременим приповедачима српским.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
истакнути песник тог раздобља, Војислав Илић (1862 - 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сувременим приповедачима (објективни карактер његове поезије, њена дескриптивност и наративност), не може се назвати реалистом у поезији.