Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— с биљем котарица, које љубов креће; На крилу јој шарени се, она се осмјева, В'јенац плете, в'јенцу тихо, рек'о бих, припјева; Сјетивши се изненада, другда се огледа, На опрезу да побјегне, скупи се, сва бл'једа, А највише од потока што бризга
пјесне, ја милујем младеж, Но љубов је штекотљива, свој разбира падеж: Ту се хоће хитрост Пинда, ту цјевница лепа, Ту припјева колик' очи паунова репа. Сваки би рад да се поје жар његове груди, Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди.
Но друга се на ме чета спрема: Жене ишту да дам узрок — испричања нема! — Да дам узрок зашто свака љубви ми припјева, Свака пјесан' име носи снаха или дјева. „Ја бих рекла, он је добар, — не дај му одавле!