Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Поезија, и свеколики књижевни семиотички систем, долази након природнога језика и непосредно је с њим повезана: ту је много шта језичком мером измерено, а и сам се природни језик донекле
У обичној употреби природнога језика нужно се крећемо у оквирима његовога датог, мање или више стабилизованог развојног стадија, у границама
Оно по чему се на овој равни поетска употреба природнога језика разликује од било које друге његове употребе јесте дијапазон те унутарње комуникације: она, у начелу, сеже
особеном поетскоме кõду, у сажимању, свођењу облика на његову унутарњу меру, нуди нам, каткад, овакву поетску употребу природнога језика у готово чистом облику. Тиме се нужно појачавају кодни моменти у песми.
је досад речено чини се да је довољно јасно како се овде има у виду једна особена и сразмерно мало испитивана страна природнога језика: његова улога примарнога моделативног система у људској култури, што му омогућује да кондензује и очува нека
73 Наиме, много шта у данашњој употреби природнога језика доживљавамо као низ мањевише (не)разумљивих конвенција; једноставно осећамо да је одређена употреба или
Оваква кршења забране коју поставља савремено језичко стање најчешће се траже и налазе управо у поетској употреби природнога језика и тумаче се као вид чисто језичкога стваралаштва у поезији.
Кратко речено, ако се структура природнога језика дефинише као скуп свих математички израчунљивих могућности комбиновања које систем садржи, онда се реална
То би била она експресивна страна природнога језика која је по традицији додељивана стилистици као њен прави предмет. Знало се, додуше, готово од самога почетка
Тај расцеп природнога језика на његово неутрално, опште комуникационо, нормативностандардно и на крају, дакако, рационално језгро и, с друге
У поезији, односно у мишљењу о поезији, овај се раскол природнога језика довољно дуго и довољно разговетно осећа; пре свега у издвајању и наглашеној пажњи према оним моментима у
је да код неких модерних песника постоји прилично изражена тежња да се изађе из подручја стилске еластичности природнога језика, на пример из области стилски валентнога избора кад постоји неки вид синонимије; оно се, наиме, жели да напусти