Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Практично се никада не комуницира на некоме природноме језику уопште, него увек на некоме његовом облику, на некоме језичкоме стилу, односно на поткоду у оквиру општег
подведе под неколико доминантних момената, да се дође до симболотворног уопштавања, да се одабране појединости у природноме пејсажу преведу на извесна духовнодушевна знамења.
Песнику је обликовна материја дата, наравно, у природноме језику; у ужем пак смислу гласовноритмички и сликовни састојци које говорни низ садржи представљају оне чулне елементе
Логичаре, дакле, не интересују сами језички појмови69, оно моделовање и сегментовање света које човек у природноме језику постиже.
У природноме језику, у његовим тропима као елементарним моделативним „полугама“, примарни су сличност и суседство. И као што наш дес
систем бројања представља пројекцију прстију наших двеју рука, тако се и основно језгро метафоричких преношења у природноме језику може да наслути у изоморфичноме пројектовању људскога тела у околну природу и у васељену.
цивилизацији, о његовим модерним траумама и преокупацијама, ова поезија посеже за примитивним и архетипским залихама у природноме језику. Узмимо, на пример, већ истицану71 и толико карактеристичну улогу људскога тела у Попиној поезији.
метафоричка творевина резонира, али пошто је овај низ слика производ и део основнога језгра метафоричких преношења у природноме језику, асоцијативни низови се ланчано шире и у нашем језичкоме памћењу активирају све дубље слојеве.
не говори и твори сам песник: како ће касније Споредно небо показати, са овим призорима несумњиво кореспондира оно у природноме језику сачувано стародревно и изоморфично пројектовање човечијег тела у васељену.
Стога је у Попиној поезији лична воља, личан обликовни напор уравнотежен са колективним обликовањем у природноме језику: настаје класично строг, сажет, с мером сведен и у себи самом смирен поетски облик, од кога се као од белутка
У њима се, наиме, не осећају напор и мука изрицања, односно напон од укрштенога опирања и одобравања у природноме језику. Оне се у својој објективности затварају усред тога језика као статичне творевине, као поруке које, додуше,
језика довољно дуго и довољно разговетно осећа; пре свега у издвајању и наглашеној пажњи према оним моментима у природноме језику у којима је изражено осећање, став, воља и мисао индивидуе, без обзира на то да ли она говори у своје име или у