Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
, Путовање унакрст, Вероисповест сувременог природњака, Шта нас кошта господар и бог, Приповетка како је геја наранио два начелника, Пир бездушника, Народна права.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
деценија неће моћи у свима својим појединостима схватити и потпуно расветлити, од вајкада је привлачио пажњу не само природњака, већ и многих који са проучавањем природе немају никаква посла.
Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту природњака и философа свих времена.
Даља испитивања разних природњака утврдила су и дотле непознате разлике између јегуљиног мужјака и женке: мужјак има шиљасту главу, мањи је од женке,
Године 1897. два италијанска природњака, Граси и Каландручио, нашли су у Месинском Мореузу, и то у изобиљу, једно сићушно живо створење, пљоснато, дугачко 75
Све што је извежбано око природњака могло у бистрој води спазити, били су парови црних тачкица које су означавале очи животињица.
Брижљивим, стрпљивим и дуготрајним посматрањем по менута два природњака су запазили да је после дужег времена од те животињице постала сићушна јегуљица.
те ларве и запажене, учинило је да је такав закључак изгледао потпуно оправдан и био је уопште примљен од тадашњих природњака целога света, па се сматрало да је питање постанка јегуље скинуто са дневног реда.
Кад је 1933. године умро, био је ожаљен као један од највећих природњака свога времена. Шмитови радови су довели до могућности да се реконструише роман јегуљиног живота који је пре њега био
Они ни данас не примају тврђење природњака, кад их ови обавештавају о томе шта су у ствари ти мали створови које они густим мрежама лове на стотине хиљада и
Дубља и истрајна испитивања данских природњака тада су успела да дефинитивно и поуздано утврде и специјална места на томе простору, на којима се легу европске и
А најсигурнија потврда за то је чињеница која је у целом Шмитовом истраживачком раду руководила великог данског природњака: да су јегуљине ларве, које имају најмању величину над тим местима, све веће у колико се хватају даље од ових, или
Године 1785. пошао је на истраживачко путовање француски морепловац Лаперуз и повео собом два у то време чувена природњака. Експедиција је на путу пропала и нико се жив није са ње вратио.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
У томе делу црта Виланд житеље Абдере, најизразитије паланчане старе Грчке, који свога суграђанина Демокрита, највећег природњака и мислиоца свога доба, прогласише за будалу и позваше Хипократа, славнога лекара, да ту душевну неуравнотеженост
Тако се нађоше у Абдери два највећа природњака онога доба, а можда и целе Антике, а експертиза Хипократова сврши се тиме што саопшти адберићанима да је Демокритос
Ево што он о томе каже. „Разговори тих двају природњака били су, вероватно, доста занимљиви да би заслужили саопштење. Али би нас они сувише удаљили од самих абдерићана који
науке половином деветнаестог века јер сам њене најзначајније претставнике затекао окупљене на Конгресу немачких природњака, одржаном у Инсбруку године 1869.
Па се тек од емпиричара, посматрача и природњака уздигао до филозофа, рационалисте, оца материјализма и оснивача нашег данашњег природњачког метода.
У Платоновој Академији постао је Аристотелес филозоф да би се тек касније изобразио и за природњака. И као такав био је некад врло цењен, али су нова критична испитивања доказала да је он на овом пољу био више
Моје дивљење не остаде незапажено оштром оку великог природњака. „Да“, рече он, „то беше огроман посао!“ „То вам верујем“, одговорих.
Упознах у њој супругу великог природњака, ослових је и предадох јој синовљево писмо. Она ми топло заблагодари, замоли ме да седнем у једну од плетених
научих из геологије и јестаственице отприлике толико да бих могао бити запослен као вешт и способан помоћник каквог природњака. Мој добри учитељ волео ме као да сам његов рођени син, али ме и прецењивао, као што родитељи чине са својом децом.
Неколико дана пред полазак тог брода присети се наша влада да тој експедицији придода и једног природњака и обрати се у питању његова избора мом професору Хенслоу, а он препоручи мене.
Познајем то дело“. „Не, већ из његових разговора са Екерманом којему је саопштио свој став у распри француских природњака, Кивијеа и Жофроа де Сентилера, и при томе предсказао победу учења о еволуцији“. „Тако, тако?
„А шта то?“ „Почетком лета 1858 године добих од Алфреда Расела Волеса, младог једног природњака који се, као и ја, сам васпитао, а који је онда боравио на сундајском острву Борнеу, рукопис једне расправе са молбом
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
за велики саобраћај странаца, једва је могла да прими и удобно смести све своје госте које је онамо привукао Конгрес природњака и лекара.