Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ако је веровати ономе што прича госпоја попадија Ћириница (а то је присна пријатељица госпоје Спиринице), а што је из њених рођених уста чуо и забележио сам писац, веле да је добио тај надимак
немачки, па јој је утолико шири био терен и поље рада за купљене и распростиране новости, и са тих премућстава била је присна пријатељица са гђом Цвечкенмајерком, месном бабицом, којој је сваки дан ишла на јаузн са штрикерајем у корпици.
Фрау Цвечкенмајерка је била као убијена кад је чула да њена присна фрау Габриела зна много више од ње, и желела је да јој се чим било освети, али није умела ни речи прословити, и, што
Теодосије - ЖИТИЈА
и од срца спреман да се окуша у већим подвизима, жељаше да се дохвати пустиње где би непознат био, али га спутаваше присна заједница са сестром. Много због тога тужаше, говорећи: „О, како ми се велика напаст, ова жена, догоди!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности — како ли тад из скровитих дубина исплута на лице присна брига човјекова, његов рођени удес!
А ми — ми смо већ на другој обали. И ето, у крајњем часу, када нам највише треба нечија присна близина, између нас и наших најближих, између нас и свега, залегло је нешто подмукло, залегла је једна непрелазна
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
другима умањила своју несрећу (због недостојне удаје) и паказала се јаком, она је с „новим татом” помало намештено присна и помало усиљено срдачна, па на махове, као заборавивши се, пушта на вољу чулној навали из свога раскошног тела, што
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А дужност је висока етичка појава којом је прожета велика већина нашега народа. То је присна увиђавност једног члана према другом, или према друштвеној заједници.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Данас, кадикад, и код најбољих наших писаца, усами се таква старинска реч, древна, већ давно присна, потпуно наша. (Тачно онако као и наши турцизми, преостали из једне сасвим друкчије културе.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Као огледало ја бих се бавио само њом, Али нека ме не остави самог у тренутку ужасном; О присна, присна, све моје мане и моје зло заборавља: Осмехом, целим телом толико уме да утеши; Наднесем је над своје руке и
Као огледало ја бих се бавио само њом, Али нека ме не остави самог у тренутку ужасном; О присна, присна, све моје мане и моје зло заборавља: Осмехом, целим телом толико уме да утеши; Наднесем је над своје руке и моја рука