Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу. Кад приспије вријеме у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет
А гошћа одговори: — И вриједи! КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ! Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум му се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ одговори младић. „Чуј, видару, ја ћу ти повиједати, у мало ријечи“, прихвати старац. Докле цура не приспије за удају, о томе се ни говорило није.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ а у то приспије ловац и убије је. Моја кућа моја слобода. — Лисица частила дању јежа па га увече устављала на конак, али он никако
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
прстеном, и пошто би се прометнуо у овцу, повела би овој неситој аждаји и теке се враћаше да ухвати и поведе снаху, приспије у толико и ње син из лова те једанак се нађу на вратима од камаре.
7. ТИЦА ДЈЕВОЈКА. Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку.
На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу. Кад приспије вријеме, у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет
17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум му се ни мало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу. Кад приспије вријеме у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет
КАД СЕ ХАРЧИ, НЕК СЕ ХАРЧИ Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим
Ћипико, Иво - Приповетке
—Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете. Приспије један виши чиновник и за њим неки трговачки путник. Оба црвена и разиграна, сигурно су долазили управо с ручка.
Ћипико, Иво - Пауци
Домало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели: — Не би ђаво попа Врана стигао! Бијесан, па разиграо вранца... није већ божји вјетар...
А њему се ваљало журити, јер је требало у један сат по подне отпутовати, да се на вријеме приспије на пароброд. — Збогом! — напокон истисну младић и хтједе да још нешто рече, но не могаше. Тек што је живо загрли.