Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Што претече, стругну без обзира, Оде причат витешку невољу, Један вели: хиљада их има, Други вели: није већ стотина, Ал' сва, кардаш, мука заман ти је, Кад
'“ 52. „Па за руку мене лати, Оде причат реч несретну, Како њему отац, мати Оће другу да наметну; А он рече да без мене Нигде њему нема жене.“ 53.
замаче, Мама оста код момчета, Реч настави, питат заче, Де је био, куда шета, Те придаде штошта друго, Ал' све причат било б' дуго. 70.
Ал' заш причат, шта је горе било, Кад се саста и драго и мило, Што ћу причат, кад то свако знаде Ко год, ко год, злато ту имаде?
Ал' заш причат, шта је горе било, Кад се саста и драго и мило, Што ћу причат, кад то свако знаде Ко год, ко год, злато ту имаде? Глуво доба — свуд је веће тавно — Догорели огњи већ одавно.
са три силна паше По пољу се бојноме поклаше: Дим и пара кâ небом облаци, Звека, цика падају јунаци, — Али нећу причат ко ту паде, Ко му рану самртну зададе.
То говори, а с душом се бори, То изусти, лаку душу пусти. А Милета?... Ох, мани ме саде... Ко ће причат те големе јаде? Али ево шта је после било — Но се мени грло осушило...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ РОГАН Мандушићу, што си невесео? Што не причаш што си ноћас снио? Вук МАНДУШИЋ Ни што снио ни причат умијем, но сам сву ноћ као заклан спавâ. КНЕЗ РОГАН Ја ћу причат, кад сви остависте: виђех на сан Драшка Поповића!
Вук МАНДУШИЋ Ни што снио ни причат умијем, но сам сву ноћ као заклан спавâ. КНЕЗ РОГАН Ја ћу причат, кад сви остависте: виђех на сан Драшка Поповића! А мени се кâ у зарок стјеца, и рекâ бих, ето га низ поље.
Те ми опет сјутрадан на игру, кад у кућу нигђе нико нема, но је пуста кућа затворена. И јошт ћу ви једну спрдњу причат (а знам чисто вјероват нећете): видио сам људе у Млеткама ђе на коноп скачу и играју.
Пјесна добра спава у слијепца, поглед смета мисли и језику. Мож обисти кад што хоћеш причат: кад причању твоме покаже се ствар сасвијем противна пред очи, сласт и силу изгуби причање, ум се смути, а језик
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Бл.“) Љубавне тајне твоје Нек’ чује само цвеће. Цвеће је добро, па те Исмејати бар неће. Људима немој причат’ О мору твојих туга: Месецу реци благом — Он не зна да се руга.