Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му
Кад нас је видео, он се издиже мало и пружи руку да је целујемо, мој побратим приђе руци, а невеста за њим... Кад је њу видео архимандрит, он остави настрану бројанице, лице му се зажарило, а у очима му
Не прође дуго, па се и архимандрит указа. Жена, која је свога мужа тровала, диже се и, скоро метанишући, приђе калуђеровој руци.
Сиромах, није знао какав му горак напитак доносим... Ижљубимо се и поздравимо, као што давно невиђена браћа чине... Приђе и Стана, да ме, као девера у руку пољуби.
Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити. Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за
Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје. Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. — Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
у вратима полако постаје жена, та жена прилази, До пола кујне то је вила Равијојла (носи маслину златну), кад приђе столу Гина куварица (спушта салату).
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Разговор се одмах прекиде. Учитељ приђе к њима да се упита. Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице,
Били пришао да види изближе, не би ли? Готово га нека сумња хвата. Хајде па приђе. Кад тамо, а оно — газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му стрчи за вратом!
И то рекавши, Сима приђе Раки, извади му из џепа у гуњцу четири дуката у злату и два у ситнини, па завеза у пешкир и стрпа у недра.
Хеј, брале стани!« и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на
— Е па дајде, Ђуко — рећи ће један од оних што су малочас с њим већ уредили посао. Ђуко приђе колима и извуче торбу, па као заклањајући је за се да не угледа капетан, донесе је међу њих.
— Нек ти је алал, брате! — рече Ђуко предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: — Хоћемо ли, господине? — Спреми и окрени кола!
Устаде и капетан, захвали им на дочеку, изговори неколико веома поучних речи, па пође. Док му приђе кмет и за њим два општинара с главом шећера.
Утом приђе Видак од оног стола, држећи важно у руци онај табак хартије. — Ево, Милуне и Срејо, да вам прочитиам. — Дела читај!
— Ето како! сега сам у Романија. — А што се ти оружаш? — Не ме питај, море! — па устаде, приђе Тиосаву и сасвим шапћући рече му: — Знајеш ли, море, да има 'ајдуци? — Где? — упита Тиосав, токорсе изненађен.
— Ћир-Трпко! — зовну га Тиосав — одиде мало вамо. — Што ћете, море? — одазва се он и приђе им нестрпљиво. — Би ли ти узео још врљика да ти дотерамо? — 'Оћу, 'оћу! Ми треба за ливада, она доле у реци.
Кад стадоше пред механу, приђе Тиосав и куцну Трпку на прозор. — Ко је? — викну Трпко. — Ја сам! — Кој си ти? — Та ја, ми. — Ви, ко, море ви?
— Гости се опет узели смејати. Сиромах Мојсило да у земљу потоне од бруке. Док приђе адвокат: — Аха, газда Мојо, откуд ви? — Мојсилу чисто свану кад виде адвоката. — А кад сте ви из Пожеге?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Везали га, јер се збесио. Попа рече да га одреше. — Не смемо, попо! - рекоште луди. Он приђе болеснику, погледа му у очи, помилова га по глави, на га одреши. Онда стаде читати „Страшну молитву”.
Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне. Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече: — Хвала нека је богу па теби!... И оде с људима кyћи, миран као јагње. Него и књиге су му биле!
— Бог ти помогао, честити ефендија! Маринков му глас зазвони пријатно. Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке на прсима, поже главу... Да кажем ко је Маринко. Он је — сељак.
— Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се? Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти на и само један мален делић свога тела. И загледа се Турчину у лице.
Он се одазва. — Акобогда? — У шуму! — Да ти кажем нешто! Лазар стаде. Он му приђе ближе и, после обичног поздрава, рече: — Много сам премишљао да ли да ти кажем, па најпосле велим ако њему нећу, ја
Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. Човек тај беше Маринко. Он приђе ближе. — Лазо, роде, — рече смешкајући се — шта радиш?
Лазар се намршти. Поћута мало двоумећи, па рече: — Добро!... Да му одскочим!... И приђе мети, махну дватрипут рукама и прескочи белегу. — А!... Пепо!... — заграја момчадија. — Дед јако!...
— Мањ ти? — повика момчадија. Лазару писнуше оба ува. — Да видимо! — викнуше девојке. Станко приђе и стаде на мету. Махну двапут рукама, па, као на крилима, подиже се и одскочи стопу више. — Аих! — зачу се узвик.
– Склони се! — викну он. — Аха!... Чек’ сад Лазара! — викну младеж склањајући се. Лазар приђе мети. Све стало, не дише. Лазар скочи на белегу. — То вреди!... Дед’ сад, Станко!...
— рече Лазар. — Браћо!... не дајте ми лагати!... Скачем још стопу! — викну Станко. — Е, чекај! — рече Лазар. Па приђе белези. Одмери једну стопу, извади нож из цагрија, положи му тилуће на земљу, а оштрицу окрете горе. — Скачи!
Момчдија се умеша. — Нећемо тако! — повикаше са свију страна. — Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. – Пазите, јесам ли на мети? Све живо застаде. Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт...
Затвори очи да ништа не би видео... И учини му се како приђе неко и наденесе се нада њ; нека ледена рука ухвати га за врат и стеже...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А све скупа страшно, нејасно и укочено. И на моме другу Јоци видео се један тежак утисак. Он приђе с пуно озбиљности и љубави болеснику и пружи му руку: — Како си, брат-Ђоко?
Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута: — Спавају!
Трже се кад угледа Арсена на пању, крај бурета, с мосуром у руци. Плашљиво приђе к њему и дотакне му се рамена: — Златане! Арсен отвори закрвављене очи. — Ти си пијан, веселниче!
Ђеда, кад Арсен уђе код њега, сеђаше сам у соби. Како ништа друго не може радити — он коми грах. Арсен скиде капу и приђе руци. Ђеда се нешто намрштио. Не диже главе, не даде му руке, само сухопарно промрмља: — Жи' био!
” Арсену се разведри пред очима. Приђе и сам бунару, раскорачи се, наже се напред, а руке подметну: — Деде! Она поче поливати. Арсен на деветом небу!
Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава. Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету. Метну дјетету руку на чело: — Маро сине, устани! Дијете протрља очи и отвори их.
Гледамо ми ко ће то бити. Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо и као да је богзна како уморан приђе столу гдје је и поп сједио. Не назва бога, само мало климну главом: — Је ли овдје кмет?
— Шта је? — Побјеже учитељ! — Бестрага му глава! Шта дижеш вику? — рече бунован Матија. Павао му приђе и шану још нешто. Матија опали и сам из пиштоља: — Упомоћ, браћо, поведе се робље!
Али из Марина кревета нико се не одазва. Поп приђе кревету и пипаше по њему да пробуди Мару, али кревет бјеше празан. Он истрча напоље.
Ми му показасмо. — Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону. Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза: — Како си, оче? Поп се трже и обрте очи на ону страну гдје владика стајаше.
— Шта те боли? — рече владика. Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце: — Овдје! Доктор приђе, обрташе га, јадника, и овамо и онамо. Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита: — Боли ли те?
Он мрдну једним прстом. Ми је прихватисмо и приведосмо кревету. — Још ближе! — шапну поп. Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе ни руку с очију. Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И стари учитељ диже наочари на чело па погледа боље прекопута, а стари Лéкса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога »слаткогласнога«, како сам рече.
Па и сам поп Спира у олтару (јер је његова чреда била) зачуди се кад чу неки нов непознат му глас, па приђе северним вратима на олтару и провири кроз њих да види ко је то.
се па у рукама једнако држи једно лепо жуто гушче, јер му остала његова браћа никако нису дала, као најстидљивијем, да приђе чанку пуном каше; — напротив, ако ко, онда ми треба да се извинимо што у оваком вашару дочекујемо госте.
Кад се свршило све и запевало »Буди имја« и стала делити навора, приђе и нови учитељ и узе три комада: за гђу домаћицу где ће бити на ручку, за фрајла-Јулу и за себе.
Копа и мисли. Учини јој се к’о да су залупила баштинска врата. Слуша. Нема ништа. Остави мотичицу и приђе плоту, па вири кроз плот. Нема никога, учинило јој се само.
— Па зато га и негујем и тимарим к’о госпођа перзекуторовица оно њено маторо лице, — рече Нића, и приђе лојаној свећи, и стаде мазати нос врућим лојем од свеће која је горела. — Та како да не осетим!
« — Ето, због тога ме и мрзи да држим кола и коње, — вели поп Спира и приђе к прозору, па се загледа у једну стаклену тéглу и гледаше је дуго. Настаде почивка.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Кад је дошао кући свом оцу на вакацију, приђе му да га пољуби, а отац опет њега загрли; но, то парче платна тако је било јако ушкробљено да је у пољупцу с њим оца
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јуришић. застаде па прелети очима низ урамљених посмртних плаката у црним оквирима на потамнелом зиду, онда приђе орману па стаде вадити једно по једно парче своје суре официрске униформе.
А кад у високим чизмама, уским чакширама, блузи са црним оковратником и са високом, тврдом шапком на глави приђе огледалу, он, угледавши се, инстинктивно подиже руку до штитића, поздрави самог себе па се насмеши.
Онда неки официр, бео и леп, у кицошким лакованим чизмама и корбачем у левој руци, искочи брзо на земљу, приђе команданту дивизије, принесе са свим лабаво руку до штитића па просто показа руком дуж белог друма, којим је сура и
Неки војник приђе са свим близу, најежи се и зину, али не изговори што је почео. После се почеша по коси, прибра и рече: — Гле, ово наш
На првој раскрсници сукоби се с гомилом људи, који се, весело и пијано узвикујући, таман спремаху да разиђу. Он им приђе, па достојанствено и важно направи широки покрет руком и викну — Господо моја!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Привиђење му се учини тако јасно, да је пожелео да јој приђе, па се диже, поднадулим ногама, зараслим у чизме. Дабогме, кад је учинио два‑три корака, омама очију и људских мисли
Мислиле су да је мучен у затвору. Прва му приђе, са сузама у очима, Ђурђева жена, Ана, која му се обисну о врат и пољуби га, као што сестре љубе.
Суд је после тога напустио дворану. Профоз затвора, који је пре неки дан окивао и терао у затвор Павла Исаковича, приђе тада кирасиру, узе му, са колена, официрску ешарпу, па му подвикну.
Те ноћи, рука младе жене остаде висећи, из таљига, у загрљају. А пас, кад виде, и познаде, ту руку, приђе јој и наслони на њу своју њушку.
Један од тих трговаца, који су се вртели око својих тезги, на тој пијаци, угледа усамљеног официра, у колима, па му приђе. Понудио му је на продају своју абу. Нигде такве абе нема, каже. Молио је капетана да сиђе из кола и види његову робу.
Божич је, међутим, викао, да и капетан има да игра. У игри нема изузетака. Госпожа Божич, и сама, приђе капетану, и узе га за руку. Не би било лепо, каже, да капетан игру поквари.
Збуњен, гадећи се Божича, Исакович се онда, брже‑боље, поче праштати од домаћина и домаћице, а затим приђе, да јој пољуби, церемонијално руку Домаћица му је рекла да га је Франциска, коју сви у кући зову Францл, заљубљено
Павле се затим оте, од ћерки домаћина, и Божича, које га беху опколиле, као чавке гаврана, па приђе Божички и поче да је уверава да жали, јако, ако је, можда, при тој лудој игри са лоптом, недостојној одраслих, био
онда оживе и рече, за талере, да су новци у најлепшем реду, па тек после, као да се присетио, сиђе са троношца и приђе Павлу, кога је загрлио и кога упита, где је у Вијени одсео, и зашто је дошао.
виде да је улаз у кућу, доле, као у бунару, испод њега, и да, отуда, не би могла, ни читава рота војника, да му приђе, док је у њега пиштоља. Исто се тако уверио да му је немогуће прићи, и са доксата. Била је вртоглава висина, стрма.
Али кад му мати рече: Иди! Видиш ли, даће ти пара! Он приђе. Затим отрча матери и даде паре њој: На, Пепо! Чувај ми ово! Да види деда Гаврило, шта сам добио!
А мати му узе паре, па му рече, тише: Иди сад деди! Пољуби га у руку! А и деда га зивка, да му приђе, те се он ослободи, па му приђе опет, а деда га нуђаше искрцаним орасима.
Теодосије - ЖИТИЈА
Када је пала ноћ, сам остаде у цркви са раслабљеним, и никоме не допусти да приђе к њима него се сам трудио да послужи болноме.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Ако ти дамо педесет динара, хоћеш ли престати да нас пратиш? - рекох извадивши педесетицу из цепа, а дечак приђе неколико корачаја ближе. Хоћеш ли или нећеш? Хтео је. - Остави тамо, а онда продужите!
- показао је камену ограду Исаијине куће, очигледно рачунајући на још један шамар ако приђе одвише близу. Негде при дну себе колебао сам се између педесетице и шамара, а онда је Рашидина примедба да је
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Ту су и коњи, под ведрим небом. Један изиђе, али више се не врати. Један опет међу њима устане и приђе к њима и иште лулу дувана, баш од господара Софре. Мађарски говоре.
Па онда један приђе к њима, а папири му у руци. Ступи ближе Чамчи. — Молим, јесте ли путници? — Јесмо. — Откуда? — Из вароши У.
— Не зовете ли се Исаил Чамчић?? — Тако се зовем. Све то забележи. Кречар се већ окаменио, вилице му се тресу. Сад приђе господару Софри. — Молим вас на једну реч. Господар Софра устане.
” — Ви се зовете Софроније Кирић, трговац из У.? — На служби. Забележи. Сад приђе Кречару. — Ви се зовете Јован Кречар? Трговац из У.? — На служби. Забележи. Сва тројица се чуде шта то значи.
Сад Пера иде за тезгу и отвори чекмеџе. У чекмеџету само неколико крајцара. Баци фијоку о земљу љутито. Сад приђе оцу, стане пред њега и мери га. Извади из џепа штрангу. — Видите л’ ову штрангу? Отац ћути не миче се.
Сви су око ње, и сам доктор; дуго неће трајати. Већ је пред ноћ. Сви плачу. Она гледа укочено на брата. Брат приђе к њој, почне јој марамом зрак редити, да јој је лакше дисати. — Кад умрем, обуците ме у венчане хаљине.
Један неће од Паулине да се откине. Богат, фини младић. Опет играју „даменвалцер”. Шамику да покидају. Приђе к њему госпођа Лујза.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Неки, заостали, уплакани, праштаху се, крстећи се. Један му приђе са малим дететом у шубари, тражећи ватру у кући, да склони дете, већ помодрело.
Пошто му се чинило да је непријатеља довољно збунио, Беренклау дочека најпосле једну мало тамнију ноћ и приђе са њима Рајни, недалеко од Мајнца. Договорив се, пред зору, са Исаковичем о препаду, он се удаљи да нађе чамце.
Коњ, иначе миран, опуштене њушке до земље, фркћући у плеву, трже се кад му приђе. Док је слуге притезаху, животиња се поче вртети у круг, гледајући га узнемирено својим великим, црним очима.
је био обешен о једну крушку, на којој беше још доста зрелих плодова и, мада му коњ не хтеде ни корака ближе да приђе, Исакович га, ужаснут, виде сасвим јасно.
Мрак је падао у мутљаг пред њим, и, пошто је киша сипила са целог видика, он једва дочека да може да устане и приђе ближе води што је текла пред старим балванима, на којима је седео.
Све му је трчало у сусрет, очекујући га да приђе ближе, као лађа. Слуге које су јахале пред њим, и слуге које су седеле на интову искривљене, покушавајући да седе
Корачајући несигурно, по даскама положеним по земљи, приђе једној узиданој клупи и седе, видевши како га збуњено посматрају, место да га одведу патријарху.
Човек један, сав повијен и загрнут, диже се тад у мраку, и приђе му ћопајући. Био је то Ананија, Аранђелов слуга. Имао је да му јави да Аранђел није могао доћи да га дочека, да неће
Запрепашћен због тога, већ разголићен, приђе вратима и отргну их, чувши да ђерам зашкрипа. Киша је падала, у тишини, пред кућом, у мраку, на утрини, под дудовима,
А кад она опет приђе, сагињући се, обилазећи око постеље, својим округлим бедрима и грудима, он се мукло накашља и пренерази.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Понекад се догоди да у препуној градској кафани седи сам са својом девојком, а да нико не сме да му приђе. Цео град стао је на страну његове жене.
Кад стави на главу црвену капу, нико није смео да му приђе. Још се сећа оних летњих вечери, после црначког рада на вршалици, како су прали ноге у лавору по коме је пливала
Нек се навикну... Младић је свукао рукавице и откопчао жуто смучарско одело. Вукући тешке ципеле »специјалке«, он приђе шанку: —Само да средим рачун — рече. — Одмах се враћам. —Може — рече Чиле. —Колико овде кошта дан? — заустави га Поп.
Првих дана нико од мештана, сем келнера који га је усрдно служио у башти месног хотела »Европа«, није смео ни да му приђе. Седео је потпуно сам, окружен непробојним ореолом свога мита. По вароши се причало да пије само хладну лозовачу.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Појте! — викало се у дворишту наизмјенце, између пуцњаве и пјеванке. Гост, оставши у кући, стојаше као укипљен. Приђе му Милица и пружи му малу пушку.
— А ти, Јанко, шта на то кажеш? — запита га кнез. Јанко, блијед од узрујаности, устаде, приђе Мргуду, узе његову тврду, разграпљену руку и пољуби је. Кнез устаде вичући: — Нека нам је срећан нови брат!
Не светите ме и не жалите много, јер сам се замијенио! Такав ми је усуд, па хвала богу! На то први му приђе кнез и пољуби се с њим, па сви редом, и сви редом отидоше један за другим, као покајници.
Старац бризну у плач, приђе му и пружи руку на цјелив, стави је на његову главу и остаде за њеколико у молитви, па побјеже у манастир.
Тако се задуго врзао као у њеком заносу, као мјесечар, докле јој се најпослије не примаче. Она се одвоји и приђе му блиједа, оборенијех очију. Он јој шапну: — Милице, душо моја! Милице, срећо моја!...
— А је ли тако? — Јест! Узнемирио сам стоку навлаш, да видим ко сте! Ево ме на вјеру, сама! И он приђе пред наперене цијеви, додав: — Ја сам Марко Јокашев Његуш.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Да би се осетила тежина друштвених прилика, загушљивост једне атмосфере, ваљало је да се грађи приђе олако и скоро необавезно. Мучна проблематика понекад се најлакше преноси наговештајима, узгредним додирима.
Радовић посебно осећа наопаку драж готових идеја и општих места говора. Приђе ли се тим идејама и таквим местима необазриво, подлегне ли се њиховој инерцији, оне ће, сигурно, разблажити и
Милићевић, Вук - Беспуће
Он јој лагано приђе и ухвати је благо за подлактицу. — Не плачите, — рече, и осјетивши да му глас дршће и бива слабији, трудио се да га
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се да нешто преписује, приђе му шеф и каза му да је отпуштен. — А што — чуди се Јова — зар без саслушања?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Сунце грану, он устаде, Па с' облачит брзо стаде, Ма га спази брижна драга, Приђе ближе, погледа га: „Куд ћеш, злато, куд ћеш тако! Та слаб си ми јоште јако!“ „Морам ићи!“ — Она: „Куда?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде. Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво. — Кажи ти своме мудром дједу да то није истина.
Зар и сам није везан уз тешку црну земљицу? — А онда, кад вече приђе, мој Раде, кад се јави први дашак вјетра, ја ти се за трен ока премондурим у друго чељаде.
Интендант се ћутке згледа с двојицом својих пратилаца, па приђе сељаку, рукова се с њим и онда поче, негдје од средине, као да је први дио разговора већ обављен: — Па шта ћемо сад,
Стиже тако и за свој шанк, али га и ту стиже и затвори тишина. Нико му не приђе, не упита нешто, не показа се радознао. — Шта је ово, људи?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— ’Бро јутро, ’аџике! Радите ли? И пошто њој пољуби руку, приђе к мени. — А како си ми ти? — упита ме рукујући се. И затим, идући натрашке, седе, клекну уз зид по свом обичају и узе
У том поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње. Једна баба ми приђе и благо рече: — Изиђи сине, да не гледаш. — А што? — Па не ваља се. Млад си. Изиђох. Она издахну.
Тако и сада. Ма да га је та колија добро, готово свег покривала по леђима, ипак му она приђе и поче да му је навлачи. Мита је благо задржа: — Нека, нано; боље ми је овако.
— И чинећи се да страхује да није чиме угошћен, удворен и тиме наљућен, као молећи га за опроштај, извињење, приђе му, да га пољуби у руку.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи. Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
поставила златну јабуку, који најприје до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.
“ Зато приђе пећини и види пустињика који, болан и жедан, јечи. Онда царев син брзо отрчи на поток и захвати воде у шаке па пође уз
Издрпан је, јадан је, нема на њему четири паре хаљина. Кад просјак угледа врело, приђе ближе и сједе да се мало одмори и да се умије.
! Идем ја да виђу шта раде у подруму — ...Чувши ово, војник отпаше са себе каиш и приђе ближе вратима; кад ето ти арамбаше. Војник га брже боље спути каишем, па завика на стару да му донесе зубљу.
— Немај бриге! — одговори војник. Мачка изиђе напоље, а војник, прије него што је поч'о ложити, брже-боље приђе котлу под којим бијаше најмање жерави и отклопи га говорећи: — Зар да будем толико луд да не видим шта се у њима вари!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ПУТНИК (Исајлу и Манојлу): Сад га пустите. МАНОЈЛО: Богами, ја не смем. ПУТНИК: Пустите, кад вам кажем! (Приђе и растави и, који се страшљиво један у један, а други у други угал собе уклоне).
— У, врага, ето је већ! з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи!
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу. ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта). СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Ма нисмо још честито ни сели, приђе нам један келнерски геније, кораком чувара светих тајни, одмери нас и процеди: „Овде се само вечера!
у парку и чита књигу, на пример, или било шта, није важно; али, када је видим како лепо седи и чита, па кад тој цури приђе неки задригли манијак са масном косом и у карираним панталонама и почне да је напада, ја му аутоматски опаљујем свој
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Злато ми је сјај у слами, а у пређи жубор-нити, сврачје писмо, дијаграми. Хоћеш ли ми уранити пре него ми сенка приђе, Љубовиђо Љубовиђе? Не гаси се, ланен-цвете, јер је лампа према крају.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Бакица приђе за корак ближе и десну руку до звијезда диже: „Кунем се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом, да
“ У малој бари крокодил дрема, оклопник стари, нарави грубе. Кад ујка приђе, он му се жали: „Нешто ме боли, пипни ми зубе!“ Водени коњ се поваздан гњура, никад га нећеш видети тужна.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: — Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? — Зашто не? Нек дође!
— Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца! Причекасмо неколико тренутака док нам стари не приђе. — О, добро дошли, господине. Како вам се допало на Острву? — Изврсно. — Откуда ти овуда, оче?
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу. Кад Самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име..
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ГИНА: Тешко ми је! (Прекрсти се, служи се.) Бог нека га прости! МИЋА (кад му приђе Даница, он устаје на ноге усхићено): Ко би то рекао, у кући пуној туге и жалости један тако ведар и очаравајући поглед!
АГАТОН: Ево, слушај, Симка. СИМКА (приђе ближе Сарки да чује). САРКА (да би загушила глас будилника, пева): Трај, ла, ла, ла! Трај, ла, ла!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Потпоручник Александар ми приђе и прича како нигде није видео лепшег народа него овде. —... А једра да прсне, сва је набубрела.
Видик се губио када смо кренули узбрдо. Али коњи су малаксали и не могу даље. По нечијем наређењу приђе нам чета пешадије, те се и људи упрегоше.
Је ли? — па напући усне Александар, шмикну кроз нос и приђе ближе Таси, гледајући га право у очи. Овакве сусрете доживљавао је Таса често, зато устукну један корак и забаци
Приближили смо се тако командантима, међу којима је био и наш командир. Кад нас виде, приђе нам и онда нас поведе иза једног шипрага да нам покаже где су Аустријанци. Пред нама се спуштала блага падина.
— Окретох се и видех како војници четврте батерије извлаче топове на врх брега. Приђе нам командир и рече да је наша батерија одређена да их прати и да ћемо ускоро поћи за пешадијом.
— викну усплахирено командир дивизиона, — Ено га! — узвикну водник четврте батерије, и приђе командиру да и њему покаже.
За то време приђе нам један старац, обрастао у браду и погурен, као да је уклет. — Помаже бог! — и старац се заустави да предахне.
То је једина његова дужност. Наредник Милутин, иначе учитељ, приђе старцу и додирну га по рамену: — Чико, све ће ти се платити. Иди код оне господе горе н нека ти они даду написмено.
Чудимо се ко ли нас је то водио ноћас и како се тај снашао по овој мрачној ноћи. Наиђе командант дивизиона и приђе командиру. — Наредите да се војници прикупе. Нека код коња остане само по један возар. — Батерија мирно!...
— Ју, грдан, ко ти то рече! — и девојке се закикоташе. — Је ли, бога ти — приђе ми једна старица — знаш ли где је Дринска?... Ех, јадна децо.
Двојица дохватише лафет!... Окрећу топ! Да ли је могуће... Коса нам се диже на глави. Један приђе седишту нишаџије. Остали се одмакоше.
Једини усправан човек. Изгледао нам је као Херкул. Приђе обали, саже се, завуче чутурицу... Дах нам је застајао. Он се обазре лево и десно, па наједном, у највећем трку, наже
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?
Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника. — Шко... школа где је?
Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо: — Гојко Савић, учитељ. — А...
Она му приђе слободно, као да су стари познаници, и смешећи се поздрави га: — Добро јутро! Како у новом стану? — Добро јутро
Тек по неки слободнији одвојио се уз старе ђаке и слуша шта они говоре о новом учитељу. Љубица приђе к столу и наже се Гојку: — Ја изиђох мало међу децу, а ви гледајте ту: ако наиђе какво кретенасто, немојте га
Па што је овде овако ?« Приђе јој Гојко, па прво лизну прст језиком и превуче њим преко табле, потом се насмеши и гле дајући опет у таблу, запита
И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се: — Шта... не иде вам све као подмазано? — Ман’те се... Кад бих знала да ће овако ићи целе године, бацила
Зар ја не бих могла тако ?...« по дечјим погледима осети да она стоји иза њега, па одједном прекиде рад и приђе јој, гледајући преда се збуњено, али му још у очима играше она весела ватра, која га грејаше у послу. — Ви, одмор...
Љубица подиже главу и погледа писара право у очи, али се овај ни мало не збуни од тог погледа, већ јој приђе слободно и оним полицијско породичним тоном рече јој, прилазећи : — Хе-хе... јесмо ли се наместили ?...
То је без сумње и Љубица увидела, па му приђе. — Зар и ви пуштате, рече му она отворено, онако како су и јутрос разговарали.
Седе и стаде разгледати децу. Љубица приђе ближе деци, рече им да гледају само на њу, па поче рад. Осећаше како јој се образи час зажаре час охладе.
После пола часа пусти децу и, бришући марамом ознојено и зажарено лице, приђе к писару, који већ беше устао и врло учтиво прихвати њен поздрав. Изиђоше обоје напоље и седоше у хлад.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
(Улази у кућу. Са веранде се повлаче и Софија и Јелисавета.) СИМКА (сама): Не знам шта ми је све ово требало! (Приђе столу) Траже мачеве, а они на асталу! (Хоће да викне глумце, али из куће десно излази Гина.
И немо да Дробац с вама закити вјешала... Стефане! (Изађе са сцене. Гина, не без извесне нелагодности, приђе кориту, и почне механички да пере. Благоје је збуњен и постиђен.
Софија осети његов поглед, окрене се према њему, примети га, и крикне. Дробац јој полако приђе.) СОФИЈА: Што сте ме препали! ДРОБАЦ: Пливаш и по ноћи? СОФИЈА: Ко сте ви? ДРОБАЦ: Није те стра?
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Најзад јој стражар приђе ближе... Опомене је да се диже И отера је сузну, бледу... Ал одједном на путу Докле још беше на доглéду, Кад су на
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо. Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.
— Јест, дошао! — Где је, камо га! — жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе. Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна посла.
Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: — Куда ћемо? Вођа ћути.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Људи се згледаше запрепашћено. Ђокић таман хтеде нешто да каже у потврду тога мишљења али у том приђе кмет, који је чуо последњу реч, пасе обрте ономе што прича о чинима: — Јес' чуо, ти, Живојине.
Онај напред беше капетан. Људи поскакаше, али он махну руком, те одмах сви поседаше. Чим приђе расту, зовну кмета на страну. Проговорише неколико речи, па ето их после под раст.
Одлучним, младићским кораком, приђе он катедри и побожно скрсти руке. Ђак изговори молитву. — Седите! — рече он, рашири испитни списак, па и сâм седе.
Како сиђе с кола, Јово приђе к нама и здрави се са свима, јер готово сви имађасмо с њим по малко рачуна. Чим се поздрави с капетаном, он ће тек
— Не знам ја за то... њива је моја и не дам ником да приђе ту. Излази, чича! Викну Спасоје, а кошуља на њему задрхта к’о лист на јасици.
— Ја... чекам ја... Живко се загледа у онога, што му се приближаваше. — А, ти си, Милане... чекам жену и децу. Приђе му поручник Милан и поздрави га. — Здраво, здраво! Ето ви’ш... одвела децу код мајке да божићкује тамо.
Као кад повичу човеку да му је за вратом сабља... Он приђе махинално слободном конопцу, дохвати га и стаде... Како ћемо сад? До сад га је Станко заљуљивао.
— Шта је то с тобом? Полетеше многа питања болеснику, а он се осмехну тужно и махну руком једном госту. Овај приђе и саже се ка болеснику... — Какво је ово друштво?... Откуд наши овде... и ти? – прошапта он. — Жени се Стојковић...
Из гомиле се издвоји један развијен, здрав, отресит капетан, са великим зашиљеним брцима, па приђе болеснику, и пружи му руку. — Здраво! – загрми он крупним, јасним гласом. – Како да ме се не сећа...
Шта је ово ?!... Коса пође тетки, па тек застаде... Приђе малом сточићу, на коме је мало пре понамештала овоје мале играчке. Обрте главу тетици и гурну сто...
У том приђе из других кола и Милош Ђукин, који престави младом пару нашу Јулу и Кају, које стајаху непомичне, бледе као крпа и
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
« Дошавши кући, затече Максима где се наслонио на сто па хрче као да струже чутуре. Приђе му Срета и пробуди га, па га запита је л’ вечерао? — Не ја, богме, него тебе чекајући и задремах ево.
« па би тад као сркнуо устима и дигао обрве. Зато и сада, чим се Сретен послужио слатким и почео да срче кафу, приђе му ћир Ђорђе столу, рукује се с њим, па седе за сто да се разговара, мотрећи, наравно, у исто време својим живим
Кааажи! С-с-ссс! и ту лупи Мића ногом у земљу, лубом о луб а руком о груди, па стаде. Срета му приђе и честита, а тако и Ђорђе. — Од данас да смо побратими! — рече Срета. — И с мен’! — додаде ћир Ђорђе.
окретао с Љубицом, играјући оно што су им Цигани знали да одсвирају, утезао се и дотеривао Мића, а кад сврши тоалету, приђе Ђорђу па рече: — Е, побратиме, није вајде.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Кад се приђе тој области, сваки се траг губи, јер се јегуља одатле губи у океанским дубинама, спуштајући се постепено у ове и упућуј
При дизању вршке брод или чамац приђе пловцу, прихвати га и почне извлачити за њега везани кабл, дижући тиме и вршку.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ РАДЕ (брат владичин) Што се мрчи када коват нећеш? Што збор купиш кад зборит не смијеш? Приђе си им с коца утекао,¹ дабогда им скапâ на ченгеле!
Или имам младога витеза, уграбиш га у првој младости; или имах чојка за човјество, свакога ми узе приђе рока; или имах китнога вијенца који круни чело невјестама, пожњеш ми га у цв'јету младости.
Јунацима Бог ће учинити спомен души а прекаду гробу! Три хиљаде момка једнакога на Шенђера удрише везира приђе зоре на поље крстачко. Прегаоцу Бог даје махове! Раскрхаше силу Шенђерову.
Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал зубе поломи! Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте. Барјактару дариват Европу — грехота је о том и мислити!
Не даш нигда плећа оглодати, но их грабиш из устах људима; мени си их стотину узео да ђавола приђе у њих видиш. У то ти је прошло по вијека!
СВАТ ТУРЧИН Гергелезе, крило од сокола, те на хата у рају пȍлеће, самовољно, без никаква зора, пред Пророка да приђе изађеш; хурије те дивне заробише те си нама тако закаснио. Излаз к нама, часа не почаси, на твојега крилата халата!
Што ће бити, ко ће угодити? Срб и Турчин не слаже се нигда, но ће приђе море ослачати. СВАТ ТУРЧИН Држ, Алија, курвино копиле, Котарке се младе разбјежаше!
СЕРДАР ЈАНКО Ти све, кнеже, на шалу окрећеш. Дану, оче, оно кâ умијеш, исприча' ни штогод, аманати, приђе но смо легли и заспали. Ко те није чуо ђе говориш, онај не зна што у тебе спава.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Његова доста изношена дуга мантија климата се око њега. Магда му приђе руци. Целива га и честита празник. Он је поче дуго, трепћући, гледати, не могући да је се сети, тако да Магда
од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери. — Нано!
Само виде како се он подиже, са неким сувим подсмехом, онако у чарапама, приђе јој и свечано поче: — Софке, синко! Лепота и младост за време је.
Свекру као да више ништа није требало. Приђе јој. Пољуби је у чело, осети јој мирис косе. Она га попово пољуби у руку. — Нека си ми благословена!
Да те није жао, што си постала баба? И ефенди Мита јој приђе, пољуби се са њом. — Како си, пријатељице? Јеси рада пријатељима? Она је само муцала: — Како да не, како да не!
Чочеци скидоше чампаре, па и они пристојно стадоше. Ашчика брзо тада приђе Тодори, поклони јој се. — Срећно, бабо! И предаде јој сито, пуно шећера, леблебија и осталих шећерлема, које ће она
И Марко, не могући више издржати, а не знајући шта ће од радости и среће, скочи и, са рукама позади, приђе Алилу: — Алиле, бре, земља да игра, тако да свираш!
Испред цркве од просјака, деце и залудна света не може да се приђе. Црква, онако широка на стубовима, са тремом око себе, старим кровом, старим дирецима, нагорелим од многих свећа,
Софка, цвокоћући и скупљајући одело око себе, ма да је била добро обучена, диже се и пође. | — Збогом, тато! — приђе и пољуби га у руку. Осети како су му руке, прсти, сасвим хладни и тешки.
— Како си, тато? — поздрави га Софка и приђе му руци. | Он је пољуби. Додирну јој чело, и то врх од чела, онај раздељак од навише зачешљане косе. — Добро, чедо!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ја разумем твоју сузу тога трêна, К’о и бригу доброг оца што изиђе, Као тужне очи верног пса што приђе, Као душу туге и јецања њена.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата. Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим приликама.
У час мужевни горштак преруши се у смјерна калуђера: „облечетсја в новаго человјека.“ Затијем приђе к вратима што бјеху у дувару, те хрбатом од средњега прста закуца на њима. „Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!
Видјело се очито да им је главно што ће сад видар рећи, а ово остало узгредно. Најзад врач остави рањеника па приђе к огњишту. Сви умукоше и почеше се размицати да му мјеста начине у прочељу, крај Пеја.
“ Људи се лагано примакоше. Владика устаде, па приђе до под вијенац од гумна. Ђакон стаде мало иза њега. „Дошли сте да вас прокунем!“ рече старац.
“ запитаће Јоке. „Ово ми је сестра!“ „Збиља?“ Оне се боље загледаше. Стана кад чу ту ријеч, остави вез, па приђе и она да гледа. Пошто се сите нагледаше, сједоше опет. Разумије се да их је то повело да говоре о његовој сестри.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Приповиједа се како је комарац сио волу на рог, пак му запријетио: „Валај ти се с рога не дижем, приђе него ме молиш!“ А вô му одговорио: „Валај, нити сам чуо кад си дошао, нити ћу чути кад пођеш!“ Медвеђа услуга.
Ту један стари вук приђе и рекне да је стар и немоћан, те да не може никуд у тор да иде. Свети Сава погледа око себе, види једног чобанина који
Из реда деце изађе крајње дете и приђе улацима. Ред деце пева истим гласом: Ид’те, ид’те, два улака, Два улака, два јунака, Одведите лепу Мицу И уз Мицу
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
да ти није мене било, умио би казати шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти се као што Бог заповиједа; приђе но коју му драго работу започнеш, вазда ваља да се најприђе прекрстиш.
пунану цвијећа, па се прекрсти, узме своју кљуку и мотику те опет на оно исто мјесто пође ђе му је било речено, и приђе него почне работати прекрсти се према сунцу, које у они трем излажаше, у три пута говорећи: „Сунце на исток а јаки Бог
поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.
Они се чоек забави у разговору с осталом кутњом чељади, а ђечица около онога печења скупе се и приђе него се добро и испекло, два ђетића — онако гладни — изједу један главу а други срце, па побјегну.
зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: „Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти не можеш проћи да се не жениш, и била ти срећа!
падне с коња и врисне од муке и жалости да се до неба могаше чути, и завиче: „Моли Бога, чоече, те си ти мене виђео приђе него ја тебе.
једно јутро кридимице од оца, те по казивању очину набаса на језеро, али не дође шумке него са запетом стријелом, али приђе него дође до језера упази изван језера једну жену средовијечну ђе расплетенијех коса плаче и њега гледа, те он на
“ Приђе него му се жена породи, дође некака преша овоме цареву сину да иде на војску, па бојећи се жени и ђеци дозове своју опа
миша, те жива затвори у једној шкатуљици, и рече им: „Ево вам памет овђе, него одмах бјежите дома, и не отворајте, приђе но дома дођете.
колику ће према гријеху покору измјерити, па пошто виђе да не може на крај изићи по покори коју је владика мало приђе казао, рече грјешнику: „Још два пут јеђи меса, то јест сјутра и прекосјутра, па очитај три оченаша и четири богородице
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Сад ће ваљда и он оздо. (Стојни): Шта се ту трзаш?... СТОЈНА Де, тако, замислих се. Него... (приђе и шапће му, дижући прст на претњу да о томе ћути, и све испуни што треба.) СТОЈМЕН Ко? Младе газде?! Где су?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња приђе к оцу са воштаницом, те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја. Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: — Запали
Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и цмокну га изненада у масну руку. Ђаконе и ђаке подуши смијех. Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти?
У предсоби бјеше много сељака у писарници такође. Адвокат, видећи фратра, остави све, па им приђе. Боне му приказа Бакоњу и предаде писмо Брнино.
Дакле, дијете? Бакоња скочи с коња, па приђе попу те се изљубише. — Дајем вам часну ријеч, да ће прва моја поода кад се заредим, кад будем свој, бити вама —
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим погледом, не може ни рукама да замахне, а мора нешто да каже, па промуца; — Ракије!
Има тако мршаве деце, прође Ђорђу. Глава им је увек чудно велика. Дуго и изгубљено гледа у гусле. Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије.
Дуго и изгубљено гледа у гусле. Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије. Ђорђе дуну у свећу и напипа врат.
Већ свиће. Симка с Мокрим лицем још увек стоји ослоњена уз наћве. Ђорђе јој приђе, загледа се у лице, умором издужено, па у врат и груди.
фуруном и таре длан о длан: они танко шуште као да су од суве јеловине, Аћиму су сувише весели и безбрижни, па приђе прозору и поче ноктима да гребе ледено жбуње са стакла, да боље види вратнице и пут поред јасенова.
— Како прође на путу? — дочека га. Није га то занимало. Ђорђе нешто промрмља, приђе фуруни и оду окрену леђа да скрије лице. — Јеси ли ми донео новине?
Онда се полако врати себи. Скиде рукавице и кресну шибицу да припали цигарету. Обешена изнад кревета, приђе му фотографија из Париза, из времена кад је одбранио докторску дисертацију. Где то беше?...
Не рађам ја теби слуге. Пет синова имам. Еј, пет! Једнога ти не дам за цело имање. Спусти мараму на главе близнака и приђе другој постељи на поду, на којој спавају три старија сина. Покри голе цеванице десетогодишњем првенцу.
— Снег! Изгоре кућа! Звоно, деца! Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише. Он му став и прст под грло. Млак... — Болестан, несрећник!
Све лепо да спремиш и... брзо вози! Позови ми Ђорђа. — Кад му овај приђе, Аћим, не гледајући га, рече: — Исплати му онолико колико сам синоћ рекао.
— Рекао сам ти да нећу да бројим. Јесу ли спремне санке? — викну, саже се да узме кесу, спусти је на кревет и приђе прозору да склони очи од брата. — Спремне су. Само ми ти прво потпиши оно што сам ти синоћ рекао.
Узеше ми буђелар! — виче човек са опанчарском кецељом обешеном око врата и лупа длановима по џеповима. Приђе Ђорђевом столу и зацерека се: — Ја сам цар-царић, ухватиш ме за репић! Ја сам дворски сат! Цик-цак!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Шта чекаш? — цврчак прекорно махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине, запрепашћена како то да она разуме језик птица и буба. — Како да и не разумеш?
То не може бити Татага! Девојчица завири још једном. Иза окна јој неко пријатељски климну главом. Девојчица приђе другом прозору. »Сањам ли ја то?« помисли. »Татага нема никог! Откуда ова деца?
— Је ли то принц или привиђење? — Златокоса га је гледала не верујући сопственим очима. — Да ти помогнеш? — приђе му ближе. — Како хоћеш!
Зато трчи. За живот трчиш! Тек на крају стазе су Златна врата, а пред њима Мајка ветрова. Свакога ко јој приђе у лед претвара, а уклета је да има ледено срце све док је неко онако ругобну не пољуби. Немој се уплашити!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Но сенка што мрачи Мраморно јој чело - нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. К'о душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бону; И кад стари клавир дирне руком
То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе, и мирно стаде над њиме. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име..
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Отвореним очима и наћуљеним ушима Еуристеновим не умаче ни овај незнатни догађај. Чим начу име младог човека, он му приђе, поклони се церемонијално пред њим и рече: „Врло сам срећан, учени Архимеде, што те овде затекох!
Њутн приђе свом рукотвору да га прегледа. „Ова дрвена пречага“, рече он, „малко се извитоперила. Заменићу је кад опет овамо дођем
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
висок, намрштен, у тешким ратним чизмама и дугачком постављеном шињелу, па замишљено сиђе низ камене степенице и приђе узбуђеним људима, који се укочише по жустрој команди, као смрзнути.
Командант, миран, замишљен, приђе другом војнику, коме се строго загледа у очи: — Господине пуковниче, ми смо одузели коња једном бугарашу... — Ви?
Једно предвече спрема се командант за варош и чекају га жута заплењена кола на путу, кад му приђе једна постарија сељанка. — Добар вече, господине. — Бог ти помог'о. Које добро, снаја? — Никако добро, господине.
— ...Молимо госпоју, вашим... слепим а... а... а... ратницима. Она приђе слепом. — Кад си рањен, јуначе? — Он је контузован, госпоја. — На Мачковом... к... к... к... — Кога имаш?
да нешто питам, да кажем, да осудим, али наглим, љутитим покретом једна друга прилика, кривих ногу, погрбљених леђа приђе нам, па збаци са себе шињел, па копоран, па црну кратку кошуљу, коју баци међу регруте. — Чкоњо!
— Петроније Свилару, размисли се добро; сви су, ето, твоји другови признали. и дебели, обријани цивилни полицајац приђе му ближе. — По подацима које ми држимо ти највише имаш олакшица; ти ниси рђав човек, него наговорен тако...
Кад се постепено савладао, а умирила га тек неумољива одлука да умре заједно с њом, он лагано, на прстима, приђе вратима да ослушне.
— Заиста, госпођо, немам обичај... — Али први сте коме сам допустила да ми приђе. — Срећа, коју не знам како, али... — Одскора сам у великој вароши и, признајем, све ме интересује.
И тако, савладан силином своје туге, господин Леђенски устаде нагло иза писаћег стола и приђе великом огледалу до прозора.
Али само што сам их наместио и наумио да седнем па да кренемо, кад се однекуд појави па нам приђе један човек скоро трчећи. Око његовог дугог мршавог врата лепршала је кравата сасвим црвене боје.
Дакле кажем ја троисиèме и енергично пробам кључ — Боже сачувај, ни да приђе. Стегнем стомак, сиђем понова и кад дођем опет на трећи ја залупам из све снаге. „Ко је?
Ту стадосмо. Пуковник Недић сјаха, и спазивши потпуковника Васића, приђе к њему и викну: — Шта је, Душане, ако бога знаш?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
(Ха, сад ће почети „душобрижништво” — застрепим у себи.) Стари као да се скањивао тражећи одакле да ми приђе а да ме не повриједи. Најзад проговори, али промијењеним, сасвим озбиљним гласом.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: — Зар из 'наке куће?!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим...
Шта велите људи? — Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак.
— рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би друго...
Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала
Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. — Добро јутро, момче! — поздрави га писар.
Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост,
Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.
— Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. — Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај.
чекни само до сутра, па да видиш окршаја!... И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. — Хоћеш и ти, Којо, са нама? — Па... морам...
— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету. Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.
Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. — Ене де, откуд ти, бре ?... Здраво мирно! — Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком,
Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: — Измакни се малко натраг.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Дивови шчепају грдну каменчину и бацају је као јаје. А кад понудише старца, он погледа камен и приђе њему. Онда загрну рукаве, па почне гледати преко планине.
— Ништа, шта би било? — одговори он. Оштар Дан приђе к столу, те подигне покровац; али дијете лежи заклато. Тад га Оштар Дан прихвати руком, а дијете се макне једанпут, а
Не гледа он кудан и шта коси кад нема очију, већ ди завати. Приђе њему вилиштањац, па и он по њему одвали, ал̓ онако ди завати, а слипац: — Јој! — Аха дакле, и ти си правда!
колику ће према гријеху покору измјерити, па пошто виђе да не може на крај изићи по покори коју је владика мало приђе казао, рече грјешнику: — Још двапут јеђи меса, то јест сјутра и прекосјутра, па очитај три „Оченаша“ и четири
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли.
Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При
ПРИЧА У ноћи тако кад никога нема, И када људе, заједно са злобом, Заборав узме, мисао се спрема, Да приђе теби и говори с тобом.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Једне вечери седео сам усамљен у заједничкој трпезарији близу топле пећи, а она приђе и ослови ме са ”добро вече!” Одговорио сам јој истим поздравом, али рђавим енглеским изговором.
Сава. Према железничкој станици ишао сам замишљен и без журбе, кад ми приђе један студент и ми заподенусмо разговор. Био је мало старији од мене.
Ћипико, Иво - Приповетке
У свикнуће нашли су се пред господаревим двориштем. Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас! —Што тражите?
Марко се није дигао, него остаде лежећи на влажној слами. Ујутру у дворишту десио се жупан. Цвета му приђе: —Сина ми ноћас заболило, — јави умилно. —Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа! — врцне она мало разговором.
—Дајте ми биљет; знате, уз попуст! — запита чиновник. —Такође и мени уз попуст, приђе и трговачки путник. —Одмах господо! — одобровољивши се удвараше се услужно агент. И трећи пут звижну.
Још неколико чељади узастопце укрцају се. И Цвета с Марком одлучи унићи, па догодило се што му драго. Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет.
Деца и не опазише мајку, док се не јави комшиница Јурка: —Цвијето, сестро! Кад стиже? Бићеш се уморила? Сједни! — и приђе њој. Цвета се тек с неколико речи здрави с дружином и одмах приступи својој деци, те једно за другим изгрли.
Кад су домало у службеној дужности наљегли жандари, неимар приђе к њима и исприповједи им потанко оно што су браћа исказала. Вођа жандарски до краја га саслуша, па се и замисли.
Лазо, средивши се, приђе к њој. Обоје приђу к прозорчићу откуд изванка долази трачак јутарње сиве свјетлости. — Мало сам спавала, — тужи му се.
— и таре весело руке. —А што је теби? — рече Цвијети и сједе до ње. —Не знам ни сам, јави се мјесто ње Спасоје и приђе к њима. — Нешто јој криво... Али не смета, наћи ћемо јој посла... —Е, да, — вели Лазо, — биће она твоја десна рука!
Дјевојка га упитљиво погледа, а он, опазивши да га у буци олује није разумјела, приђе ближе к њој и јаче понови исте ријечи. —А хоћеш ли исто по мору пловити?... —Xоћy... —И амо ћеш свратити?
Марко приђе к Божици и руком јој показа поље где ће они на завет. Вели јој: — Не види се црква, али пази онде где су чемпреси,
У тој невољи он се сетио мајчиних препорука и сав подао молитви. Тражио је заштиту од Пречисте девице. . Сутрадан приђе олтару њој посвећеном и, клечећи, топло мољаше пред чудотворном мајком за заштиту.
Хтеде да јој нешто утешна каже, али никако да нађе речи, па у заносу приђе к њој и утисне јој у руку сав новац, сву своју приштеду. Цурицу обли лака румен стида и, захваљујући, осмехну се на њ.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Ју, ју, ју, ју... Анка, склони ми га испред очију. АНКА (приђе и узме га од жандарма). ЖАНДАРМ: Ја могу ићи? ЖИВКА: Можеш, војниче, и кажи господину члану: ја ћу већ...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Куку мени, што нас овако ојади! — још једанпут хукну несретна жена, па спусти ожег и пресечена у снази приђе те затвори врата.
У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и још једном погледа мужа. Тога тренутка јој постаде јасна стара истина да се с овака пута тешко кад ко враћа.
“ Зато се опет на брзу руку пажљиво оденула, пристојно забрадила и тек онда пошла. Она мушки приђе и назва Арнаутима Бога. Мајка.
кад приведоше кола са подницама, она при подизању леша ником не допусти Јабланову главу, но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје.
На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје. Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар.
„То зар ђаво! — викнуше господа, — Те дивоте ни анђео нема...“ А краљ сиђе, уметнику приђе, Потапша га рукама обема.
Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе, Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: Овде је мален жижак тињао једва, једва, — Анђелку се чињаше кâ да је сванô
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Познавао сам се с Иљом, те притерам коња да се упитамо за здравље. У томе приђе Иљи једно младо Бугарче с пушком у руци и рече му: — Баја Иљо, ште ли се тепамо днеска с Турците?
Скочи и Владан, беше му пала на ум »велика« и »спасоносна« мисао. Он приђе ђенералу и поче га наговарати да је већ крајње време, да он — ђенерал — иде из шанца. (Наравно, др.
Проклети резонери! проклет час кад сам ступио на ову земљу, ја ћу ц yма сићи, ја ћу се убити... Комаров приђе Черњајеву и поче га успокојавати. — Добро — продера се ђенерал.
Черњајев.« Док сам ја тражио хартију да напишем ову кобну наредбу, ђенералу Черњајеву дођоше друге лутке. Он приђе мајору Велимировићу, рече да му се поврати сабља, па му це онда окрете: — Ја вам опраштам.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— пита онај у чуду. Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу. Тргнуо сам се. — Шта вам би? — пита ме ордонанс. Погледао сам своју ногу и почех да се пипам.
пробуди ме — и заспа. — Л’інфірміер — викну Влајко. — Меттез моі л’ореіллер ѕоуѕ мон доѕ.1 Француз болничар приђе и стави му јастук испод леђа. Затим га обухвати испод мишице и лагано повуче. — О, јо, јо, јо... Полако! Доуцемент!
Али са овога места ми не смемо да се одајемо. Дозвао сам каплара, и рекао му да на коленима приђе и саопшти сваком на уво да нико, за живу главу, не сме отворити ватру без мога наређења.
Молим, господо, тишина, Бранко изазива температуру. — Онда му приђе и саветује да поједе главицу пресног купуса и попије литар воде.
Пера се са тешком муком придиже. Коса му је пала на чело, а лице му се опустило. Поводећи се приђе Фјодору. — Мило ми је... Сава Савић. — Овога морамо да вежемо — једва превали преко језика капетан „Фикус“.
Пера га дохвати око појаса и повали на сто. „Фикус“ му преведе како Брана хоће и њега да прескочи. „Кица“ приђе Фјодору и прекрсти га. Овом приликом Брана прескочи и сто и Фјодора. — Браво, браво!
Мрачан и озбиљан, достојанствен и нем, прилазио је лагано, као да се прикрада, официр из Команде места. Када приђе на пет корака он стаде, погледа све редом и запита строгим гласом: — Ко је овде најстарији међу вама?
Уозбиљио се наједном. Као да нешто не верује, одмаче се и протрља очи. Потом опет приђе и прстима поче да покреће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмаче и погледа на нас.
На његовом лицу огледало се неко изненађење... запрепашћење... — Шта је оно, људи?!... Брже да видите! Приђе Војин. — Пази, богати. Они се рукују!... А-ух! Дошао је ред и на мене.
Међу војницима угледах и поручника Косту „Турчина“. — Жељо жива! — узвикну кад ме угледа и приђе да се поздравимо. — Откуд ти залута овамо? А ја чуо да си ти умро. — А ја сам чуо да си ти погинуо... — Ај, до врага!
Гађамо исти циљ на положају, па можемо и у Солуну... Уосталом, бароне, дувани ме. Посилни, шта чекаш? Војник приђе журно и припали му цигарету. — Ах, стани, грофе!.. Сад се сетих.
— Јесте ли спремни? — Јесмо! — одговори један за све. — Причекаћемо још мало — рече суво командир и приђе отвору накренуте главе. — Нешто су се много узмували — вели један од војника.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Само шјутра! — Трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења. Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му: — Добро се ти, Јабо, наруцај. Руцај, бате, колико ти дуса подноси...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЂОКА: Али, господине капетане! КАПЕТАН: Држите га, кад вам кажем! (Тек кад га ухвате, капетан се ослободи и приђе му.) Држите га чврсто, тај прети! Запиши, господине Милисаве, да је хтео насрнути на мене!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу. Пред њу изиђе чак и сама гледарица. Омања, сува, у сурој, простој одећи сељанке.
Затече је повезане главе, уплакану, сву мокру од суза, плача. Приђе јој и наже се. Никад дотле није се осетила толика љутња у гласу му. Чисто се тресао над њом: — Шта плачеш?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ако човека ноћу прогони какав нечист демон, нека се, ако може, склони у п., и демон му неће моћи ни да приђе (ЗНЖОЈС, 6, 149). У народној медицини теј од п.
У Гружи »код бреста у Крушику, у Гунцатима, виђа се ноћу црвени пламен, али кад се њему приђе, одмах га нестане« (СЕЗ, 58, 1948, 348). У Сретечкој Жупи б.
Ћипико, Иво - Пауци
дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весео што ће собом кући повести своја два вола. Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се.
бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајних кућа под планином; не гледајући на момке, приђе равно господару и ручи се с њиме. — Што ти дође? — вели му. Није теби невоља на овај дан силазити. —Сишао...
— вели Војкан. —Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме... А што би сада од блага, да није вас? Илија приђе господару, рукује се с њиме.
Жупник приђе болеснику и пружа му посљедњу утјеху пред смрт. Уто стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и
—Да ти кажем цијену, — навлаш растеже бесједом газда, — а нијесам вољан продати.. . И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу.
А с улице чује се људски жагор, као жагор ждралова за мутна времена ... Изнебуха приђе к њему неки свештеник, окошћаст, мутних, набухлих очију, са наочарима као и поп—Вране.
Чељад у кући прихвати поздрав; неко од људи поодмакне се да дошљак к ватри приђе, а једно женско дода му столицу. —Раде Илијин! — рече један од људи најближи ватри.
— и никако да са Раде ока скине. Кад приђоше крају, Раде се диже са бране; сувезник се забави око волова. —Маша приђе Ради. —Гдје си ми ти? — вели му. —Забавио се у послу, — одговори Раде и, узевши груду земље, мрвљаше је у руци.
Једно чобанче дугих руку, спуштених беневрека, неишчешљане загасите косе, јарких очију, приђе попу Врани и, дрхтећи од узбуђења, вели му: —И ја би се, попе, бацио! —Де, ти, али јуначки; одбаци калуђеру!
Али као сјети се и узмакне. — Да, брате, требам паре! Раде не одговори, већ приђе к столу, положи на њ торбу, и из ње вади одјелито увезани новац: — Ево, — вели добројивши, — а за остало ћеш
Раде, кад га спази код ватре, чисто се наљути. Жена подмјетне сједалицу да приђе к ватри. Сједе, гледа у ватру, и ћути.
Раде даље премишљаше ... И тек што назрије сиву, зимњу јутарњу свјетлост кроз пукотине врата, диже се и приђе ватри. Посједавши неко вријеме, одлучи да пође по селу да пазари жито и остале ноћас смишљене ствари.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Осећам да је и он ту негде у близини, можда одмах иза мене, чујем му дисање, али се не осврћем, радије чекам да ми приђе. Желела бих да ми стави дланове на кукове и да ме привуче, снажно, уништавајуће. Осећам већ његов дах на свом врату.
соби, муве су ми зујале око ознојеног лица, хватао ме је панични страх да сваки час могу ту издахнути а да ми нико не приђе ни утешни поглед да ми упути.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
То самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме, Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено
Он уста, приђе ђерму и кову закачи лењо, И ђерам са јасном шкрипом к небу се високо пењô, Дижући лагано кову... Раскречен, у томе
„И она да греши тако!“ Толико рећи је хтео, Но та га уплаши мисо. Узбуђен, ко сабласт права, Он тихо одаји приђе где Амор безбрижни спава, И трипут палицом куцну. И Амор отвори очи, Познаде у тами кмета и одмах на ноге скочи.
тако, Поражен толиким чудом ни с места кије се макô, Но после, кад дође к себи, он дуге накида вреже, И с пажњом Амору приђе да њиме крила му веже. С обале подухну вихар...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Још док је бир позабављен тим послом, појави се у дворани царев дворски маршал, приђе Тиху и замоли га да пође Његовом Величанству.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
жиж! хоће Парапута да изгори!« А нико не сме да му приђе. Нико да га умири, док се она, хаџика, горе не пробуди и не сиђе, и само она сме да му приђе и да га умири.
« А нико не сме да му приђе. Нико да га умири, док се она, хаџика, горе не пробуди и не сиђе, и само она сме да му приђе и да га умири. А и она једва га умири, једва га поново доведе, положи у постељу, покрије, и утутка.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Покажи ми, али онако људски, где видиш сунце кад га ујутро спазиш из кујне. — Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете! Отуда не излази сунце.
Уста зачепљена, поцепан, изгребен. Јулица се кроз несвест трза и јечи. Госпа Нола јој приђе, стаде је трести и јаким гласом по имену звати. Дете отвори очи, и поче сад продужено да вришти.
— Госпа Нола удари шаком о сто. — И требало ми је зато што је новац ту да га људи потроше корисно!... Опет приђе прозору, и загледа се у даљину. — Да ми је полетети, и одлетети... одлетети у стари крај и старе обичаје...
— У тишини се чуло дисање госпа Нолино, узрујано, а и болесно. Младић приђе, и са очима пуним суза пољуби руку госпа Нолину. — Молим вас да се не узрујавате.
Један од њих спази у пустој улици судског писара, и таман да му приђе: онај отресе обема мишицама и скоро трком утече.
Кад је гост отишао, Сава, са женом, приђе ближе ствари. — Чиновник, на Кашикари — то је чудно. Оно, наравно, чиновник не може купити кућу у вароши, али не може
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
рецимо, прилази момку који дува у фрулу коју је сам градио па јој познаје не само сваки усек већ и саму душу, приђе му и вели: — Слушај, на твојој свирали лонгитудиналан талас не рефлектује довољно! — Шта велиш? — пита га момче.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ордонанси, претурајте ова кола у реку! — нареди одсечно Коста „Турчин“. Приђе нам један поднаредник из неке коморе. — Тешко да ћете шта учинити...
Мало затим релеји јавише да су челни на излазу. Лука дохвати мотку и викну: — Коморџије, крећи! Онда приђе оној ватри па поче без милости да их туче.
Пренеражен поступком једнога поручника, потпуковник је стајао згранут и без иједне речи. Лука приђе следећим колима, али коморџија, и не чекајући његову опомену, поче да тера волове.
ЛИХВАРИ САХРАЊУЈУ ДРЖАВУ Пролазили смо кроз Приштину, када приђе Исајло, посилни поручника Луке. — Господине поручниче, неће трговац да прими банку. — Зашто?
Сав црвен, гледајући подмукло, трговац приђе теразијама и одмери два килограма. Лука извади банкноту и баци је на тезгу, говорећи осорно: — Кусур...
Два војника у исцепаним шињелима плакали су. Потпуковник Петар приђе детету и помилова га. Оно застрашено окрете главу и притрча мајци.
— Онда приђе детету: — Како се зовеш, мали? Дете је ћутало и држало мајку за хаљину. Један од војника обриса рукавом очи, па ће
Посилни, баци које дрво на ватру! Лука приђе Момчилу и поверљиво му рече: — Озбиљно ти кажем, узми... нема смисла да идеш у шињелу и шајкачи.
Онда се обратим Груји, да га попне на кона. — Хајде, побратиме! — рече Груја. — Ех, кад бих могао... Приђе још један војник, и са великим напором га подигосмо. Предадох дизгин Груји, а ја продужих пешице.
— добацују војници. Ишли смо баш благом узбрдицом, када Душан приђе Луки. — Побратиме, умеш ли да решаваш загонетке? Не видим ни белу мачку сада, толико ме боле ноге...
Уз нашу лађу пристаде и луксузни моторни чамац, одакле пређоше неки марински официри. Приђе и једна лађица која је требало да нас превезе на обалу.
Један отресит младић, сигурно болничар или медицинар, приђе ми. — Ви тражите, господине потпоручниче, некога? Одговорих му нешто, затим га полако запитах, од чега болују ови
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Очигледно је требало да пређе на другу страну, а река људи и возила није престајала да тече. Лепотица јој приђе, узе је за руку и преведе преко улице, као да је по уском брвну преко набујале реке преводи. — Хвала ти, кћери!
и планина, преко глечера и пустиња прелазили да је виде, да јој се из прикрајка диве, јер нико није имао смелости да приђе и запроси њену руку. Али, има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета? Има ли росе коју не попије сунце?
Риба се полако замарала. Када јој Маријан с чамцем приђе, једва је још могла пераја да покрене. — Не брини, Сребренка!
— Није то твоја лубеница! — одврати Софроније мирно. — Погледај! — Па, и погледаћу! — приђе Старац Страшилу и додирну лубеницу, зачуђен бљеском који је из ње избијао, и наједном схвати да то он, у ствари,
Тек га у пољу лубеница нађе! Ветар му је њихао празне рукаве: био је опет Страшило! Али, кад Старац приђе ближе — Страшило мигну оком и рече: — И сам видиш: морао сам да се вратим. Ко би ти чувао бостан? — А она?
Пре него што остаре и патуљци су деца... — Малишан приђе Радановом узглављу и додирну му чело својом лаганом руком. — Хајде, устани. Играћемо се!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Колико се пута отац ноћу дизао, ишао с пандурима. А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе. Песма, оро, пушке! Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Глувца, који је „чекајући на мегдану да га противник нападне“, „обично седео на коњу и пушио“, и „тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу, и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје“.
Угледа га танана невјеста; кротко ходи, док до њега приђе, кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Што је тебе, добри господару, те ти рониш сузе од образа?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Дружина се тек била искупила у Тепсији и почела да ларма, кад Јованче устаде, приђе старој букви и стаде уза само стабло, свечан и озбиљан. Галама одмах престаде. — Нешто се спрема — прошапута Стриц.
XИИИ Луња је стигла у школу озбиљна, стиснутих усана, а чим је учитељ ушао у разред, она устаде са свог мјеста и приђе катедри. — Шта је? — зловољно промрси учитељ и не гледајући је. — Хоћу да добијем батине.
Приликом првог увођења Жује у нови дом настаде једна непредвиђена тешкоћа: куја неће, па неће ни да привири у јаму. Приђе само сумрачном отвору, неповјерљиво помирише непознату јазбину и забринуто се огледа на дјечаке као да пита: — Куда
У-ух како пече, као жива ватра. Приђе и Јованче, узе Стрица за руку и неодлучно рече: — Канда је жив. Још је врућ. Некакав мрав, милећи кроз траву, био је
— Нек само неко приђе, одмах пуштам Жују! — грозио се он. Руководилац курса, провјеравајући да ли су сви слушаоци у разреду, увијек је на
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И кад Цигани хтедоше да престану, даде им Мане знак да свирају даље исту игру, па приђе и ухвати се с леве стране до Зоне.
Све јој беше досадно, а најдосаднији јој се учини баш онај Манулаћ — кога је малопре онолико гледала — кад јој приђе и понуди је шаком кокица!... Није знала ко јој је у тај пар црњи — Манулаћ или она фукара Калина!...
— Е па, ете, казујем ти саг: иди си, пушти ме! — рече Зона и измаче корак-два. — Остани јоште малко! — рече и приђе један корак. — Е, што искаш? — запита га зловољно и нестрпљиво Зона.
Зато се силно изненадила кад јој на Крстовдан приђе главом сама Зона и поче о том истом да јој се јада. Јевда изишла мало из цркве и села у трем који је око цркве, а Зона
Искрала се од својих, само да се састане с њом. Приђе јој и пољуби је у руку, па је одазва на страну, у башту црквену, тамо под османлуке. И ту јој се изјада.
„Бата-Мане, ти ли си?“ Мане се заустави, а из жбуња му се приближаваше једна женска прилика, и кад му приђе ближе, опет га ослови: — Познаваш ли ме, мори? — Кој си ти? — загледа је Мане. — Де, несам кумита!...
Он беше развио ону свилену мараму и гледаше у њу. И тек кад му приђе Ајша с дахиретом, трже се из сањарија, заграби шаку стопараца и баци јој на дахире. — Погле га! Сал тол’ко...