Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Па и мени се нешто чини да јеси — разњежено каже сељак и опет шири руке. — Приђидер, кумићу, да те још једном вјерно загрлим широм наше напаћене земље.
— бечи се сељак. — Не дао драги бог тако нешто ни помислити! — побуни се стражар. — Зар мој најрођенији кум? Ма приђидер да те цмокнем, роде мој. — Ето ти, де. Знао сам ја да ти на свога кума нећеш бацити ружну паролу.