Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Иако су са сумњом пратили цео данашњи рад, војници послушно запрегоше батерију и лагано приђосмо мосту... Инжењерци су припремали последњи распон.
Ноћу је то било. Узмем са собом четири војника и понесемо по пет бомби. Изиђосмо изван рова, па им приђосмо сасвим близу, ама чујем шапат у њиховим рововима. Онда распалимо... думба, думба, па све у ровове.
дете је било тамо. Александар дохвати капу, накашља се, па достојанствен и важан, закуца на врата. Ми на прстима приђосмо соби и ја клекох код врата гледајући кроз кључаоницу.
Недалеко угледасмо групу људи како, гологлави, збуњени и неми, стоје. Приђосмо им ћутећи. Између њих, на блатњавој земљи, лежало је тело потпоручника Радојка.
Причекасмо мало времена, затим чусмо неки разговор и ордонанс нас позва. Приђосмо и ту сретосмо једно одељење пешака. — Па што се, бре, не одазивате? — пита Александар.
Пред нама се неко креће. — Хеј, друже! Онај застаде и ми приђосмо. — Где је командант? — Ево га иза ограде, у рупи... — Хајд, поведи нас... — Ја сам ордонанс... — Напред!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Унапред је јављено оном пуку у резерви да ће их посетити Краљ. Када им приђосмо, војници су били постројени у кару. Командант пука предаде рапорт и Краљ се заустави у средини пука.
Први пут видимо овако огромне топове. Војници блену као на чудо. Неосетно приђосмо пристаништу. Маринци нас посматрају пуни саучешћа.
— Не мислим на печење, него удари ме куршум у ногу! Приђосмо. Сара чизме била је улубљена и кожа на њој напрсла. — Е, срећна ти јуначка рана! — дирали смо га сви.