Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!... У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Хеј пријане, шта то копат поче? „За њу раку.“ — Не будали, чоче! Та у њој су све радости моје, Њена рака јесте срце моје.
Хај Србиње, Бог би дао, Те кâ оћеш, и могао! 46. Ох ти, Јово, мој пријане, Међ првима ти бијаше, Кад стегоше оно лане Да стамане име наше, Те довати мач витешки, Заборави бол свој тешки.
“ На ово је јунак Радивоје Мало лице разведрио своје; Јоште рече: „Чу ли ме, пријане, Твоме злату ја не знајем мане; И што год је на свету дивоте, Све то она за себека оте.
Збогом, веро, збогом, мој пријане!“ А када се Крајина отвори, Онда рече: „Ето зора зори... Збогом, земљо, амо ти, неверо, Ма крв брацка пукла кâ
Срце бије, он шкргуће зуби: „Ох пријане, заш ме тако уби?“ Језди гором Србадија млада, Још пушкомет, па ето им града.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Покојниче драги! сенко ил' душе! пријане, побро, Србине, друже! Ил' гробни низу! ил' рајски вису! увели цвете! однет мирису!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Наједанпут ме мој Лала пита: — Ама, господине, чујете ли ви да грми? — Е, мој пријане — рекох му ја. — Нити грми, нит се земља тресе, већ пуцају Срби из топова!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„Пријане, - рекох му најзад, - и ја ћу с изјавом прићи: За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи, И то је најпреча дужност, о