Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Је ли ту Мехо? — Јесте. — Нек дође. Мехо уђе у одају. — Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? — Прије један сахат. Видјех га у воћу, код куће. Лазар обори главу, као да је св. Аранђео ножем дохвати. — Иди, Мехо.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
РАПСОДИЈА Да ми је да љубим као некад прије — Без наде и среће; вај! да ми је моћи Испунити опет целе своје ноћи Сузама и слутњом којој конца није.
А све можда зато што љубим кô прије. РАСТАНАК Опет сам те срео тамну, пуну сете — Браниш невидљивој сузи да потече; Кô сен безнадеждни, тако, јадно
коју срце сније Што се чини тако и млада, и нова — Све је осветнички фантом старих снова: Кобни ехо речи изречених прије.
ПОЕМЕ Пријатељу Милану Ракићу ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу, Играћемо опет бурни валс, кô прије, С радошћу на лицу минућемо салу, Као да никад ништа било није.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— А што ти, Стјепане, не жањеш? — Како ћу, оче? — Српом! — Знам оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан. — А моба? — Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.
Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе. Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увјек дупком пуна. Прије, још давно, и кад је какав светачац, па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп једанпут, послије службе у петак,
А послије службе: цмок! Поздрављају се и они који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац којим је био подупро врата од буваре.
Попадија се опоравља и већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе. Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.
Станоје Глувић стидљиво изиђе напријед: — Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца побабила. Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе! Пазићу га као своје!
Наш је гријех ако умре поред нас живијех некрштена душа. Ја желим да крстимо дијете прије него га дам из куће. — да га крстимо! — рекоше сељаци. — Ко ће бити кум?
Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем напоље. Учитељ је био један кројач који је страдао, врло миран и вриједан човјек.
Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи. — Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо.
Владичина је воља да дијете, прије него се сасвим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика Попу је казао: „Стрпи се, оче,
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
са зашиљеним и трговци са опуштеним брковима; неке бабе са солуфима са каквима малају Изабелу шпанску краљицу, неке прије са великим кринолинима, и удаваче са Амором од гипса покрај њих; неки »омладинци« у душанкама са дугом косом и
У последњим, најпаметније тераним колима седе две прије, гђа Сида и тетка Макра, обе у свиленим хаљинама, гђа Сида у неком капижону какав писац давно није видео ни на старим
— Теши је прија Макра. — Е, слатка пријо, та како да не плачем, од радости!? И обе прије заплакаше се сад опет од радости.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза млина.
Била су то два зеца. Познао сам их по гласу. — Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо — рече један од њих. — Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке.
— Мишу пророче, обећавам ти, прије свега, да те нећу дирати, јер сад нам пријети иста опасност: страшни медвјед ждероња.
Имам пет година службе, седам пута борио сам се с вуком. Прије мјесец дана прекомандован сам овамо и отада почиње моје страдање. — Какво то страдање? — упита мачак Тошо.
— Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу... то ће прије бити неки мали, малени коњић с тврдим копитима. — Па хајде онда, Сланинко, пењи се уз брвна — рече Брашнов.
прихвати сланине, па кад се обојица добро наједоше, мачак Тошо предложи: — Сад хајде да подбрусимо шапе и да се што прије изгубимо одавде, јер кад Брко види начету сланину, обрали смо бостан.
— дрекну он, па из све снаге распали тољагом по медвједу. Крушкотрес Кукурузовић скочи иза сна и прије него што је стигао да урликне, зачу из мрака Бркин глас: — Начинићу од ваше коже јаку за капут и шарен торбак!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Тако, рецимо, „на Велики петак прије сунца помете девојка кућу, однесе свеће на раскршће, куд и њен момак пролази, направи од смећа на три мјеста три крста
На свадби у Рисну је, каже Вук, „од прије био обичај да... дјевер своју снаху мушким пâсом опаше по кошуљи, да би му мушку дјецу рађала“.
⁹⁸ У Црној Гори се сматра да „прије године не ваља детету казати како му је име, да живи до дубоке старости и да буде срећан“.
¹⁸⁹ У Херцеговини, ко први пут види дете, треба да изговори следеће речи: „Колико те ја прије видио, онолико те свако зло видјело, а ослен свако добро.
“²¹ У горњој Крајини, да би дете проходало, „треба га у младу недјељу прије исхода сунчанога, полагашно провести око столице“.²² Дете се, исте сврхе ради, често води око куће.
(Вук, бр. 1620) — Нијемом ђетету ни мајка не може помоћи. (Вук, бр. 3662) — Не ваља (прије) лећети докле крила не нарасту. (Вук, бр. 3323) — Дијете се и само научи плакати. (К-Љ, НБ, бр.
него што за то пође погодно време, то јест пре него је што то процесом сазревања одређено — не даје ефекта („Не ваља /прије/ лећети докле крила не нарасту“).
општег обичаја те земље под влашћу Порте гдје поданици не плаћају харач или главарину све док не понесу хлаче, јер се прије тога времена сматрају дјечацима који нису способни радити и зарађивати за живот.
(„Не ваља прије лећети докле крила не нарасту“.) За сазревање је потребно времена, оно се одвија споро, али је извесно, сигурно.
„У новије доба пропада народно благо страшном брзином као да га односи вихор модерне културе. Што је још прије педесет година живило и цвало то је данас већ мртво“.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Но, ви, подеста, сакррр, питајте ове под бедемом, ту вашу браћу Морлаке, у вашем језику, зашто су се скупили прије прописаног часа кад се град отвара?
А ко би им могао уписати у срамоту што су се препали? Та равно прије годину издржаше опсаду и бомбардовање Инглиза, а прије тога, у току од осамнаест година, град узимаху час Руси и
А ко би им могао уписати у срамоту што су се препали? Та равно прије годину издржаше опсаду и бомбардовање Инглиза, а прије тога, у току од осамнаест година, град узимаху час Руси и Црногорци, час Французи!...
Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа. Већ у почетку владања аустријског, прије годину и по, кад аустријски генерал Милутиновић прими Котор од владике црногорскога Петра И, упао је у очи лијепи
Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник! Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати отворе град!
Људи мучаху. Гдјекоја би од жена под бременом хукнула. Једна старија шапну: „Куку, ево омркосмо, прије но што стигосмо на Крстац! А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!
Поп Марко рече: — Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже!
А то ће бити одмах! Својима викну: — Милице, дај видјела! Похитајмо, вјере ви, прије другије! Ђецо, хо’те за мном! Он, пристав и дјечак, сви гологлави изидоше.
погнут: — Фала ти, љубавни и болећи пријатељу, јер виђу да те текнуло у срце наше јадовање и ето с нама заплака, прије но што окуси нашега хљеба! То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију!
Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех. Ћоро, као оно прије, преви се, стаде ударати дланом о кољено и вртјети главом, да одоли силноме смијеху, што изазва опћу веселост.
Поп запита Ћора: — А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд? — Нијесам, брате, свуд, нијесам имао кад, пошто је он прије дошао на свијет! — То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао? — Е онда му нијесам стопе изостајао!
Владика отправи Сава Пламенца у Париз, гдје се находио руски цар, молећи га да не раздваја Боку од Црне Горе, али прије но што ће се Пламенац и вратити, дође ћесарски ђенерал Милутиновић с војском и заузе Боку и пошљедњи Котор, ето сад на
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Поранио Краљевићу Марко прије зоре на недељу дана; узјахао танкога комарца, притегао пушку кремењачу - оде Марко низ поље
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
славенски; што не знаш славенски, метни српски; а што не знаш ни српски ни славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне).« Караџић најодлучније устаје противу тога.
Како сам прије тридесет година рекао о Бранковим пјесмама да онако треба да пјева учен Србин, тако бих сада о овом вашем дјелу рекао:
Милићевић, Вук - Беспуће
мноштво: сељаци и сељакиње, с кошарама и великим завежљајима, гурајући се, спотичући се, сударајући се да што прије ухвате мјесто; неколико војника натоварених телећацима који су их тиштали, с пушкама, са савијеним кабаницама преко
Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола.
се у ријечима, прескачући их и скраћивајући, и сипао их у дугу, неуредну сиједу браду, пожуривајући спровод да што прије сврши тај обични и механични посао.
И кад се понапише ракије, одоше кућама прије свитања. Манојло лежаше на кревету, са затвореним очима и јечећи; на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној
Да се што не љутите на мене? — запитала је она плашљиво једног дана, прије него што ће да пође, пошто је двапут дуже остала него што је имала посла; на сваки начин, то је већ толико пута
да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки гази једно срце; он се увјераваше да треба бар да стане, да прекине прије него што буде касно; он се стотину пута одлучивао, заклињао, давао себи ријеч да ће то бити првом приликом кад му
Исти онај мир, иста она тишина и једноличност која је била прије тога, враћала се са побједничким ликовањем и падала заједно са новом прашином и суморним даном, који је стрмоглављао
гласа, који чисти грло, и његов кашаљ чује се у десетину околних кућа, одкуда се већ људи журе на посао да тамо стигну прије њега.
са животом, кад осјећаше да ће то можда унијети у његов живот више несреће него благодати која би га, да је дошла прије неколико година, вратила раду, младости и животу; кад већ налажаше у проријеђеним косама сиједе власи, осјећајући
И прије него што он могаше да посумња да ли је она могла да осјети његову равнодушност и да ли је носила јад у души, не казујућ
— Ви волите ову у вашој кући, — каза она поново, одлазећи, уморним и туробнијим гласом него прије, без икакве промјене у расположењу и без веселијег израза на лицу, и затвори лагано врата за собом и изгуби се.
И прво што је срела у животу, то је била несрећа; прије него што је могла да се нарадује слободи, она је осјетила срце пуно јада.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ја ту стојим, око душе моје Слатки часи умиљато с роје, Око пламти, срце јаче бије Који часак да споменем прије?!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима.
Маму су обилазиле куме, прије и наше расквоцане тетке и ујне с торбицама пуним дарова: ораха, јаја, сувих крушака или бар краставаца — дај што даш!
у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег.
Иако га је сматрао рођеном беном и ништавком, ипак је држао да је најбоље, прије свега осталог, попричати са неким од родбине, особито ако је то старији човјек. — Ех, старији! — кукао је дјед.
Прича брат-Сави о своме Ниџи и његовој пјесми. — Маријана, Маријана? — преслишава се Сава. — Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна Маријана, хајдучки јатак.
Још прије четрдесет година он је први пут кренуо с том историјом, али никад није стигао да је исприча до краја, и тако се грешна
И без њих нам је доста наших мртвоузлица и наше репате сиротиње. ДАНЕ ДРМОГАЋА Још давно и давно, прије неких четрдесетак годиница, док је мој дјед Раде момковао у Лици, имао ти је он тамо нераздвојног друга и пријатеља
И она се морају истутњати и протјерати своје прије нег се смире и легну као и свака поплава и непогода. Једно од тих чуда представљао је и ненадани долазак дједова
Кад се то десило, коњоводац није умио да каже. То су други прије њега примијетили и скренули му пажњу. Па шта ћемо сад? — оте се неком од укућана.
више пријекорно, а мање љутито, разумије он њега, а сељачак се заиста извлачи иза оснијежена кукрикова жбуна и, прије него ће ишта проговорити, кашљуцне суздржљиво и плашљиво, а тиме, у ствари, разоружава саговорника, као да вели: —
Тетак Аћим, напротив, зину у мене забезекнуто и без ријечи: зна он добро, као и ја, да се дјед Раде још прије двадесет година упокојио, благо, у Господу, и да сад почива на мирном гробљу Михаилића брда, па му, грешнику, и не
божију ти куварицу, алај су ови нагарили. Одакле им само оволика артиљерија? — Одакле је да је, ваља то што прије ликвидирати — мирно му каже командант бригаде. — Зато смо те и звали. — Да искупљам бомбаше, а?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да онога роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.
Чувши ово цар много се удиви и каже, да је тај роб јошт прије три године ту затворен и да је он за њега и заборавио, и мисли да је он давно иструнуо.
бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца испод те и те планине воде донесе, онога да је опклада.
зет повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети па три сахата прије тице дође. Кад овај чоек дође, онда му везирски синови дају једну тестију а крилатој баби тиквицу.
Грбо одговори: — Сваком да даш по сто педесет дуката. Краљ рече да им више неће дат него као и прије. Грбо одговори: — Нећемо. — Ни ја — рече краљ. Потом Грбо рече: — Дај нам плати, да идемо.
Пред ручано доба, прије него ће дечко догнати говеда, сакрије се маћија на тако мјесто одакле ће моћи све чути и видјети.
јаки, више ти не треба моје хране, одсад ћеш моћи и без мене живјети; иди по свијету па ради, те се хљебом храни; али прије него се растанемо, мораш ме својом руком убити. — Сачувај боже!
— Помогао ти бог, старче, готов је ручак — вели Марко — али неће тебе убости у губицу. — Хоће боме прије него тебе — вели старац. — Валај неће! — вели Марко. — Боме хоће! — Боме неће!
кокошку, маћеха јој се врло зачуди, па јој сјутридан да још више куђеље, а кад она и ово опреде и смота као и оно прије и увече донесе кокошку готову, она помисли у себи да то њој помажу њезине другарице, па јој трећи дан да још више
маћеха се са својом кћерју опет спреми у цркву и на походу проспе још више проса по кући, па каже пасторци као и прије: Ако то све просо не покупиш и ручак не зготовиш и остало све не уредиш док ми дођемо из цркве, убићу те!
Пошто њих двије отиду у цркву, пасторка одмах к материном гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два бијела голуба, па јој реку: — Обуци се ти, Маро, па иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и
У цркви јој се опет зачуди све још више него прије, а царев син очију не сметаше с ње; али кад буде испред свршетка летурђије, она се између народа некако украде, те
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Бака се љути. „Погледај врага! Зар ова глава рођена, драга?! Прије ћу за брк Баука вући, него ли сненог унука тући. Измлатићу га, ал други пут.“ — То рече бака и баци прут.
и ведро, на малој барци подиже једро и скиде шешир свој: „Наћи ћу гдје се рибица крије, донијети младост што могу прије, чекај ме, старче мој!“ Путује барка ко лабуд бијели, на прамцу Мачак, капетан смјели, пажљиво стражу стражи.
А млин забруја ко никад прије, полете жрвањ ко коњиц пропет. Прену се деда, весело викну: „Чујеш ли млина, будан је опет!
Четири стазе, свака се вије, на свакој тркач. Ко ли ће прије? На првој стази дјевојка Уна, вјечито млада, знана из буна, кићена цура од Мартин—Брода, накит јој сија, зелена
Треба га прије восточног зрачка пребити јакоже мачка!“ „Враћај нам песме, приче и бајке!“ — чујеш из ноћи црне — Давида Штрпца,
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 149. Видјех чудо прије невиђено, Гдје с’ дјевојка са сунцем инати: “Жарко сунце, љепша сам од тебе!“ “О дјевојко, лијепа љепото, Да
Спавај, спавај, сан те преварио, Прије тебе него твоју мајку. Сан у бешу, а несан под бешу. Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа не удили, Наудили
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Зато и не тражим љеба на другој страни. — А је л’ се измењало колико учитеља овде? — Па и није, господине. Био је прије тебе ту доскора господин Тривун. Ту сам га већ затекао. Добар човјек. Дошао је амо неких десет година прије мене.
Био је прије тебе ту доскора господин Тривун. Ту сам га већ затекао. Добар човјек. Дошао је амо неких десет година прије мене. Па ове године нешто закуња па потеже па умре, а домаћица му с ђецом диже се родбини.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Врата се отворише, прије но што они имаше времена до поустану, те с мећавом и вјетром уљезе човјек, викнув: „Добри вече и на добро ви дош’о
игуман!“ повикаше људи, а глас им је одавао чуђење помјешано са весељем. И Владика се подиже да се увјери. Прије свега, поштовани читаоче, посумњаћеш овако (отприлике): или је у свој Црној Гори био тада један једини игуман, или је
Бијаху отприлике вршњаци; ни један ни други не навршио двадесет година. Прије тога дана никад се видјели ни чули. С почетка обојица се осјећаху некако неугодно један према другоме.
Протече им тако доста времена, да један с другога очију не сврнуше. „Но сам ти грдан сан уснио, мој Перо, дома, прије но што кренусмо!“ „А шта брате да чујем!“ „Снијевах е нас четир Озринића идемо из дуге, а за нама носе носила.
Тице весело пјеваху по зеленим честима. Нијесу дуго чекали. Турци истим редом као што их прије угледаше, примицаху се, само што, ваљда раздрагани молитвом а може бити и тутумом, говораху и смијаху се.
То говорећи стигао бјеше и стао таман према грлу Маркове пушке. Као да га је усуд уставио ту. Маркова плану прије но што га је Оташ могао уставити. Бег и ђогат под њим љоснуше као да их гром бјеше свалио. „Ха власи!
Гледао је као иза дубокога сна, а проговорити није могао. Једва у мрак нађоше се на оној истој лединици гдје прије починуше. Мјесец грану и затече их гдје полажу у гроб Мишана.
Па пошто „књигу изучи“ прије но га се наусница хвати, оженише га богатом и младом али кржљавом властелинком из комшилука.
ја ћу да идем к њему!“ рече Јан, блијед у лицу али прегаочким погледом и гласом како би какав јунак рекао прије но ће јуришати гдје зна да ће погинути. „К њему!?“ рече Вира (како је он зваше) престрављена, управ ужаснута.
“ запита гроф Јана, одигнувши главу с књиге. Гроф је сједио под оним истим бријестом гдје дан прије бјеше дјецу затекао. Лијепо псето лежаше крај њега; пушку положио крај њега с друге стране.
Рећи ћете да то изгледа е су превисоко полећели ти полетарци, прије но што су им крила нарасла. Они су се само подоста попели на вис, гдје их је вјешти гроф извео и отоле на далеко
Неколика рочишта требало им је, да Павлу испричају све што преживјеше зимус, и да му понове оно што прије научише, па онда наставише нови наук.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Тако ме не такла љута змија усред ока! Тако ме оружје не издало кад је највећа потреба! Тако ме прије сјутра у мртве очи не љубили! Тако ме стријела усријед, почеока не убила! Тако ме туђе очи не водиле!
Пошље смрти разговора нема. Празна глава свака је охола: Празне тикве по води пливају. Иза тмине и сунце огране. Прије ћеш се одужити дуга, Нег’ рђава раздружити друга. Свака земља има господара, Јадна раја триста зулумћара.
виђео његова магарца; човек пак, који је однекуд гледао шта је он са својим магарцем урадио, одговори му: да је мало прије онуд прошао и однио кући товар дрва; онда Насрадин рече: „Да бог да! — али како ја знам, не носи он више дрва“.
Као злогук. — Некакав босански спахија, који је имао у своме селу таковог злогука, спреми се на ћабу, али прије него пође, дозове злогука к себи па му рече: „Злогуче, ја полазим, у име бога, на аџилук, него ти да не говориш за
пред кућом, ђе је био стао да се напије воде или да запали лулу, а она му одговорила: Овуда, брато, испод градине прије ручка. Не вјеруј, куме, пасјим устима.
— Закиселила жена у соби (или у мљечару) лонац млијека, па га покрила и повезала торбом да би се у топлини прије укиселило. Кад то све сврши, онда рече: „Кисни, не мисли, стигло ме до врата!“ (тј.
“ они му одговоре: „Дај нам онога првога!“ Кад ли се прије потурчи, кад ли чалму стече? — Приповиједа се како је некакав Турчин подсмијеха ради полагано скинуо улар с Херове
Кад Турчин уједанпут стане и затегне улар, Херо се обазре, и виђевши мјесто кобиле Турчина, рече: „Кад ли се прије потурчи, кад ли чалму стече!“ Нешто шушну. — Некакав човјек казао да је ту и ту виђео десет курјака.
рупу, и дозвавши је стане јој говорити да се помире и да излази опет пред своју рупу и да живе у пријатељству као и прије што су, додајући да се већ не може поправити што је учињено.
господару на орање, стане му говорити да то није право, и заиште да би му продао онога роба да се онако не мучи; али прије него му господар одговори, окоси се на њ роб говорећи: „Шта је теби стало за то? и то ће проћи“.
“ У онај исти мах оне све прсну куд која, а он спадне под орах, човјек као и прије што је био. Златна стола нестане као и вјештица, а њихове златне чаше претворе се све у папке којекакијех стрвина.
ЧАРАТАН Човјек који се роди у марчаној свијећи (луни), па прије него је крштен, пријеђе преко њега мачка или другова какова погана животиња, зато послије остане несрећан, те не може
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
238 СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ НАРОДНЕ СРПСКЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ НАПИСАО В. С. ПРЕДГОВОР Ја сам прије неколике године дана ћео да издам малу књижицу народни Српски приповијетки и загонетки, и био сам им овај предговор
човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш!
Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета
А ћосо брже боље узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета, те и у оној воденици мало заспе. Кад дијете дође у другу воденицу, и види, даје и у њој ћосо, а оно пође у
у другу воденицу, и види, даје и у њој ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета и у трећу воденицу, те заспе; тако и у четврту.
“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?“ — „О! како га не би виђео! он је мој први комшија.“ — „Па како је, Бога ти! Како живи?
новинама наштампао неколико нашијех народнијех приповиједака и загонетака, уз које сам ово казао: „Ја сам прије неколике године дана хтио да издам малу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и загонетака, и био сам им овај
— Познато је да је Г. Ђорђије К. Стефановић још прије неколико година скупио подоста нашијех народнијех приповиједака и послао их Матици Српској да их она наштампа, а она
Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет.
на кијачу, али му рече да се не шали него од свега гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао.
Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар
Хајде ти да ми ударимо на њих и прије рока.” Змајевски цар пристане, и тако пођу њих двојица, да ударе на змајеве. Кад она три брата змаја чују да се Стојша
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Још један примјер пак је доста. Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај
Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели да он има на души бар тридесет
Сјевер је јако дувао. Прије но што ће сјести да једу зачатише сви једногрлице „Оченаш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино
И јонш канко! Алвундандра!!! — Шта? — викну фратар запрепашћен. — да се бијете?! Прида мном?! Тааако!? А зашто?! — Прије свега, реци овој магарчини да се не загони, јер ако га сваки прстом довати, неће остати папричка од њега!
пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и ту буде сломљенијех глава, јер је налога и свак тражи да прије уграби!
— А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. — Нисмо могли прије, оче! Помамија се коњ, није тија да изађе, него све удр’, удр’, ногама, и удрија је у бедра млинара!... — Таа-ко!?
— А шта си радија код куће? — Пасâ је козе! А овди ћеш пасти гуске, разумиш ли? А није лако чувати гуске, брајко! Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи док је не зовнеш по имену.
Вигањ је био на њеколико корака одатле. Најзад отидоше у нову мађупницу. Њекада су слуге јеле у манастиру, али прије десетак година фратри саградише за наличјем манастирским кућу за млађе.
То је установљено прије десет година, и то бјеше врло добро по мишљењу Гргову, јер тако млађи, без велике потребе не уносе ноге у манастир.
— Шта велиш?... Како то? — питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но прије. — Кажем вам: од свега овога стриц не зна ни овишно! (То рекавши запе ноктом за зубе.
Чимавица, пошто је четири дана лежао гдје и прије, одједном навали да га премјесте. Он не хтје казати од чега се препао, но кад га ко запита о томе, он набури, а на
Чим би свршио дневни посао у коњушници, спопао би Букара или Бобан, или Тртак, просто, ко га прије уграби. Хајде сад да вуче мјехове у вигњу, да удара великијем маљем или да растоварава и на плећима носи вреће угља
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Но ако сад их спазиш у даљини Гдје јуре с мржњом и кликтањем својим Пусти да и ја прије спазим самрт Нег' туђи пољуб на уснама твојим! Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ... Моја ноћи, када ћеш ми проћи? - Никад!
- давно, прије много лета, У дан један мутни, јесењски, и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цв'јета, И кад мртви данак тешка магла
Да ли једно момче што са лудог жара Отрже се у св'јет, да весело блуди, Раскинувши прије оштрицом невјерства Њежно срце једно?
А. Шантић ЦИX ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу, Играћемо опет бурни валс, к'о прије; С радошћу на лиду минућемо салу, Као да никад ништа било није!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне јабуке на вратима; ко би остао без ње, морао је да врши неку обредну радњу или одређену казну.
смртно заљубљивао или није, али знам да се није нашао код куће кад сам се ја родио, и да ме никад није видио, јер је прије тога завршио у својој кожнатој врећи. А ја сам остао у крилу мајци, која је и даље остала у њега смртно заљубљена.
Добра, стрпљива, према свакоме наклоно предубијеђена још прије него би га упознала, са сваким се лако слагала и изналазила непосредан додир.
А вјероватно сам највише због мастике волио и бакиног брата, отмјеног старог господина из породице што се прије више деценија доселила преко мора, који је, уз остало, имао и малу дестилерију етеричних уља.
Чинило ми се да запажам како би му се најприје, прије него сама мисао, породила нека нејасна слутња те мисли: као сјена длана да је прешла преко обасјане плохе.
На сјеновитој страни куће била је једна вјечито закључана соба у коју дотле нисам ногом ступио. У њој је прије много година умро један бакин брат, њен миљеник, још младичак. Од сушице.
Дићи се, и не часећи часа кренути. Кренути, као на откупљење једне половице мене, закопане негдје у васиони, давно, прије свих времена... Прве галактичке сањарије. Прва мађионичарска поигравања с бескрајно великим и бескрајно малим.
Застати и ушанчити се на једној тачки прије тога можда значи не ићи до краја својих могућности, не остварити у потпуности себе. И зато, увијек даље!
А поглед ће јој, прије него се врата сасвим затворе, ипак имати времена да постане одбојан, готово непријатељски. И тако ће се та моја
Егидио је дошао, прије много година, још сасвим млад, као тромбониста у једној прекоморској оперној стагиони, у оближњи приморски градић.
Спор је најзад нагођен тако да Егидио није смио свирати прије него би са фратарског звоника откуцала четири сата. По томе, на први јек Егидијева тромбона много шта се развезивало и
Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном случају.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Зар ти знаш куд ће ме послати? — Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву. Али ништа, састаћемо се ми прије тога. Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Баба кихну, а из уста јој излеће прстен. Хроми шчепа брже-боље прстен, а она два друга хромога, те умакоше прије него се је баба освијестила, — утекоше срећно и весело, и однијеше прстен да и другове овеселе.
Па се онда договоре шта ће радити. Кад буде увече, а он свуче кошуљу змијињу са себе, те је као и прије метне под узглавље, па легне спавати.
Он узјаши на њу, и обоје крену даље. Тако опет ишли, ишли, журили се да што прије стигну, док дођу и у четврту царевину. Кад тамо, али красни цареви двори, а нигдје се нико не види.
Пошао си у свијет да нађеш очев трс, и добио си га. Да си био паметнији, и прије би дошао до њега, али свеједно, само кад је глава остала читава. Сад збогом ти.
Е жао му за браћом, јако, боже, жао, али шта ће: изгладнио је, ижеднио, стога се пожури да што прије стигне до кyће. Ишао даље и ишао, нигдје ништа ни појести ни попити, док не стигне у једно мјесто у коме бјеше
Када то види царска кћер, онда замоли свог оца да оног роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.
Чувши ово цар, много се удиви и каже да је тај роб још прије три године ту затворен и да је он за њега и заборавио, и мисли да је он давно иструнуо.
бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца те и те планине воде донесе, онога да је опклада.
зет повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети, па три сахата прије тице дође. Кад овај чоек дође, онда му везирски синови даду једну тестију, а крилатој баби тиквицу.
Али Оштар Дан још не да, него рече да још остану. Увече опет дођу виле, као и прије. Онда рече средња вила: — Мама, овђе мирише крст.
Увече опет дођу виле, као и прије. Тад рече најмлађа вила: — Мама, овђе мирише крст. Мати јој одговори: — Да, кћери, царев син и Оштар Дан иду
Онда они лијепо пријеђу и отиду даље. Кад су већ доста далеко отишли, дођу у један златан град (а вила им је још прије казала да ће наћи ту цуру у томе златном граду).
Ћипико, Иво - Приповетке
Настајних дана упријеше живо да прије зиме и снијега саграде комад потлеушице, да заклоне главу они и благо им. Помаже им и кум; и породица се чисто весело
Па снуждена, с кошарицом у руци, враћа се у тијесне улице засјенутог града. АНТИЦА Прије но сам је лично упознао, из потанког причања сељака, у више махова, дознао сам за њезин начин живота.
у њој никакав прелом: и послије тога кућна чељад пажаше је као своје дијете, и њени осјећаји осташе исто као и прије. Али у тој кући не остаде дуго.
А прије но ће закренути, обрне се још једанпут прама мору и пође даље. . Три дана провела је у селу, али мисао бијаше јој на ш
Једног јесењег дана, пред подне, сједи на кршу над морем и гледа у немирну усколебану пучину. Ишла би да као и прије тражи друштва, но већ не може: сад је дјевојка, па јој се замјера.
— Само дви бесиде ! — рече стари одлучно и униђе за њим. — Знам зашто си дошао, али узалуду ти је, одговори парох прије но ће ући у собу. — Како сам данас с олтара навијестио, онако ћу и учинити. — Ма устрпи се, пустите ме рећи!
и умиљатије, и жао му је што одсле бар сваке недјеље неће моћи поклонити му се, и још скрушеније приступи и, учинивши прије језиком криж на плочи пред олтаром, пољуби га у обје руке и ноге.
Младо и старо освитком дана расуло се по пољу и доцима. Прије но пуп избије, харно је ускопати. Село је пусто, мирно, и да није под мурвом пљешиви „Попонциј” и стара Маре, зажелео
Ја сам још прије у себи осјетио сву милину слободне, скрушене душе.... Па ето и пошљедњега Мрљановога рата, и преда мном отвара се
— Пошла би' га опет наћи, али не знам би ли му жени било мило видјети ме... Па опет нема веће зараде као прије... А је ли те, — осмехнувши се на ме, рече живље, — било би добро да се за њ што нађе иза моје смрти!
Хоћеш, Павле? — Не могу! — одговори момче, премишљајућ. — Неће да ме жене прије војништва, веле: имаш сестара, па не би добио дозволу за вјеснање, а бране се фратром, веле клео би и брецали би у
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Колико ти душа хоће — опет домаћин крто кроз зубе. — И вечеру, побратиме!.. И то добру!.. Но прије свега ја сам поп и Србин, а ти домаћин и слуга оџака и образа: ракије одмах да повратим душу!..
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не шал’те се момци с оком Наших девојака!
Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не шал’те се момци с оком Наших девојака!
Је л’ се тиме ђубре Изгубило? — Није. Буђаново оста исто Убрљано и нечисто Кâ што беше прије. Зато није доста: ђубре Кренут’ само са свог прага — Далеко га изнет’ ваља, Да му нема трага. »Стармали« 1887.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
В Ој девојко, жељо жива, Што си тако жалостива? „Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела.
Ја помислим сам у себи; Душа дања, душа ноћи Загрли ме: Теби, теби! А ја што им рећи хтедох, То славујак певну прије: Од радости ништа слађе; Од жалости ништ’ светије.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била! Серпска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада. Востани, Сербије!
Но прије него што ће све то бити, Цар господу на вечеру сву зове, Па златном чашом узе винце пити И напија пред свима речи ов
Та прије ће нам сунце, месец, звезде И црна земља наопако поћи, Атоми створа что у вечност језде У прах и пеп’о претворит се
Само да ми прије смрти Једно дâ се узазнати: Ко ће тебе заискати, Ком’ ли ћеш ти руку дати.” Беседи му Цвет-девојче: „Јао јадна,
Лице му је тако мутно Као небо кад је киша, А око му тако светло Као сунце после кише. Цвет-девојче прије било Као сунце усред дана, А сада се указало Као месец у поноћи.
Да л’ што се овде зачне није било? Да л’ је где човек прије дана наших? Је л’ биће које само сате броји, Равно животу кој’ сто лета броји?
Тако исто и мене ће Љубав, после ил’ прије, У гроб тавни сахранити, — Ваљда за ме и није. Не мање је искварена и измењена Видаковићева песма и у књизи
На то му ја одговорим, као што сам му и прије казивао, да се за хајдуке зло прориче у оној години кад кукавица изиђе рано те кука по црној шуми, а да их њезин глас
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо! Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину
— Оно нам је — вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу. — Оно нам је мало прије причô Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, Бог и душа, ударô у страну, ама није му замјерити: остарио је.
Ето га! — Брадара, с калуђером на сриједу! — викну Симеун и сјâ с ата. — Није, Симеуне, 'вође калуђер. Мало прије протрка тамо у село — одговара Брадара и дрхће. — Мени је свеједно.
Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече, те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вејрујте му.
! Писарчић (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита? Давид: Жена оженита?! (Крсти се зачуђено и хода по соби.) Жена оженита! Ама, зар се у вашој земљи жене жене?
“ О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би' сломио језик, него што би је изговорио... „Јеси ли, Давиде, таки Срб?“ „Шта је то, газда?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Увече, од вечере, од сваког мало бољег јела, одвајала је у сахане, и испод бошче кријући, сама носила код прије, да јој снаја има што да једе, окуси. Као што је, опет, било и обратно.
Она, што је удајом заове постајала као свекрва, добивала права, без бојазни за љубомору мужа, да овамо, код њега, прије, долази, а мајка, што бар млађи јој син, дете, усрећава се, те она, кад од њега, Младена, старијег сина не дочека
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
године сматрало се да дјевојке морају садити трандовиље у својим вртовима јер ће се прије и боље удати, а неће их ни оставити момак којег су већ изабрале« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 142).
народном веровању, не смеју додиривати девојке пред удајом — »да не би и њихов плод — фетус — такођер био тако нагло и прије времена избачен« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 151).
Ћипико, Иво - Пауци
а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме
Има изашто, а и докон је! ...Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је.
Бијесан, па разиграо вранца... није већ божји вјетар... Их! Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме
Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им да настајни четвртак, нефаљено, прије ручаних доба, дођу у варош, — а доћи ће за своју корист.
— Има новаца, дједе! — повика Петар и, извадивши кесу из њедара, просу новац по столу и, прије но што су старци и сестра могли га сагледати, покупи га брже—боље, тури у кесу и, држећи је у руци, њоме звекће.
Весео одмиче узбрдицом да, прије него сунце, одскочи, дохвати се планинских висова. Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијим а и за неколико
Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у кући наћи мушко чедо;
Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије. Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше. — Раде! — јави се жена. Добре ли сам среће, жедна сам!
њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се да је не би ко други прије њега одвео. Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања.
—Веле да ће те тужити суду. —Није већ на суду као прије, не зарезује им се свака... и суд је сада за нас бољи од њих! — опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије!
На суду Илијини сведоци, Крило и Ждрале, на вратима, прије него ће унићи, шапоре и договарају се; и не исказаше пред суцем онако како је Илија хтјео.
Дознао је да треба на петнаест стотина талијера плаћати камате двадесет и четири новчића на талијер сваке године. Прије се плаћало плету на талијер; сада је газда снизио камате, јер хоће да се Илија увјери да му жели помоћи.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
раздори, странчарења, зависти, пијанке, разуздане гозбе и овима слична, на која вас унапред упозоравам, како сам и прије упозорио: они који чине таква дела неће баштинити краљевства Божијега.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
с Богом о Мати!...“ Твога живота (ако л' се збије) Свијећа да се угаси прије, Тужнијем срцем, плачевним оком, Уздахом честим, ћутном дубоком, Слатко ћу тебе ја спомињати, Вапећ' те Мати, – вапећ
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Уз друго значење Вук додаје: »од прије кад се је ко женио (по селима) ваљало је да купи млади ћурдију (од плаветне чохе) и белнук, и многа жена послије те
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Моја прва песма, које се ја не сећам довољно, реконструисана би отприлике гласила: Поранила госпођа Аница У недељу прије јарка сунца, На кући је отворила прозор, На прозор се млада истурила, Главом шета и лево и десно, Очекује Пају
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
— Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА... Пошље много лета овдје опет стојим; Лепеница тече исто као прије, Над њом стара врба још једнако бдије И Високо шуми врховима својим. Гдје си?
Све је исто, старо... Само, као прије, Не чује се хитри точак да удара; Кô бол један што се у дну душе крије, Остављена ћути воденица стара...
Кô лептир у лету Сав трептим, и мислим, драга, од вас двије Коју ли бих сада загрлио прије?... 1918. МЕДИТАТИВНЕ ПЕСМЕ ПЛИЈЕН Ноћ сјеверна. Коњик стиже, Јури преко степе пусте. Мјесец гори...
је и бдјео; Лако, кô дах тихи што ИЗ палма вије, На устремљена му она сједе крила, И с њом лабуд крену што је могô прије... Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја!
У души зачух слатке мелодије, И све ми сјајем чудесним заблиста, Мило и топло, као нигда прије. Завјеса спаде... И љепота чиста Указа ми се на своме олтару, Под сплетовима лаворова листа.
И. напиру се косци ко ће прије! Не ћуте они умора ни грча, Само што жеђи одољети није. Гле, један висок као стабло срча, Бришући знојно лице што
На ухо бих шапнуо јој ти'о Све што живи и дише у мени. 35 Откад са мном драга није, Не смијем се као прије; Многи бећар шалу збија, Али ја се не насмија'. Откад сам је изгубио, Ја ни суза нисам лио.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Вук Караџић тако нешто и претпоставља. „Ја мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све
војском био на Косову и борио се с Турцима вјерно помажући кнезу Лазару: највише што се може допустити јест то да је прије потпунога свршетка битке оставио с остацима своје војске бојиште, кад је видио да је и онако већ све пропало.
његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кирипија: прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво
3оговићу ништа не казује ни Вукова мисао: „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све
ласно издати Момчила, ни издати, нити отровати: у Момчила сестра Јевросима, готови му то господско јело, прије њега јело огледује; у Момчила девет миле браће и дванаест првобратучеда, они њему рујно вино служе, прије њега сваку
јело, прије њега јело огледује; у Момчила девет миле браће и дванаест првобратучеда, они њему рујно вино служе, прије њега сваку чашу лију; Момчил' има коња Јабучила, Јабучила, коња крилатога: куд гођ хоће, прелећети може; у Момчила
23 КОСОВКА ДЕВОЈКА Уранила Косовка девојка, уранила рано у неделу, у недељу прије јарка сунца; засукала бијеле рукаве, засукала до бели лаката, на плећима носи леба бела, у рукама два кондира
26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ Рано рани Туркиња ђевојка, прије зоре и бијела дала, на Марицу бијелити платно.
Па он оде Новаку ковачу: „Куј ми сабљу, Новаче ковачу, какву ниси прије саковао!“ Даде њему тридесет дуката, па он оде у нову механу, пије вино три-четири дана, пак дошета опет до
“ 37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА Поранио Краљевићу Марко у неђељу прије јарког сунца покрај мора Урвином планином. Када Марко био уз Урвину, поче њему Шарац посртати, посртати и сузе ронити.
Проговара болестан Дојчине: „Удри, курво, црни Арапине, удри прије да ти жао није!“ Баци копље црни Арапине да удари болесна Дојчина, ал' се доро боју научио, клече доро до зелене
“ Тад Секула тихо бесјеђаше: „Нисам, дајко, очињег ми вида, после једном у вијеку своме: добро бијах једном уранио, прије зоре и бијела дана, а задуго ни сванути неће; ја опремих бијесна малина, па се турих њему на рамена, — нит̓ с̓ умио ни
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету.
— Стој! — испаде преда њ дугачки Стриц, а захуктали Ђоко, прије него се могао зауставити, још двапут оптрча око Стрица и тек онда застаде још увијек поцупкујући и подвикну: — О-оп,
— Ех, кад би мене неко тако волио! А мене свако псето, чим ме спази, одмах држ за ногу, за тур, за табан, гдје прије стигне. Досад бих трипут оптрчао земаљску куглу, толико сам се набјежао пред псима.
Шта се може почети без њих двојице? — Да нијесу стигли прије нас па некуд отишли? — упита Ник Ћулибрк. — Тешко да јесу — посумња Стриц.
— Како да није? — зину Николица. — Па читав четврти разред зна да је он побјегао кроз прозор прије него га је учитељ и такао прутом. Стриц избуљи очи и од чуда забаци шешир на потиљак.
— Не бој се ништа — утјеши га Јованче. — Жуја ће одскочити у страну прије него тај падне на њу. — А буде ли Жуја спавала?
„Репоње“се зачуђено згледаше. Стричев дјед Алекса гракну као врана: — Па мој унук сваки дан порани још прије сунца. — И мој Ђоко увијек одјури трком, све се за њим прашина диже — похвали се Потркова мајка.
и још... Каквих ли смо се оно игара играли прије тридесет-четрдесет година, еј колару? — Руса и Турака! — ускликну дјед Алекса.
— Е, то су већ игре од прије шездесет година — одмахну пољар. — Сад се дјеца играју Француза и Нијемаца, али ових дана не видим их на пашњаку.
XИX Весело тече живот у шумском логору. Најраније, читав сат прије осталих, стигне Лазар Мачак и пренесе у пећину понешто од најважнијих алатки из своје радионице.
Поћутао је мало, а онда се ипак одлучио: — Поранићу сутра прије све дјеце, па ћу овамо у засједу. Ако се заиста крију у Гају, видјет ћу кад буду долазили...
Тога јутра он је намјерно био поранио прије осталих и одмаглио од куће да га дјед Алекса не би повео у бербу дрењина, а кад се нашао пред Жујином тајном кућом, он
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Журно се спрема у обема кућама. Прије Ташана и Јевда походе се узајамно чешће и разговарају се и саветују шта ће и како ће урадити да све то испадне што