Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Најзад скаче на ноге и бучно испада из канцеларије. Цар се окреће за њим, поднадулих очију, и пријегорно шмркутне: — Готово је, и овај ће за који дан одмаглити у бригаду.
Ћипико, Иво - Приповетке
А неће да пада пљусак, да убије вјетар и море! — Зло је! Олуја носи прама Пропаду, — пријегорно рече у вјетар стари рибар. И сутон је данас ранији, чамац у њему изгубио се, а олуја не попушта.
Ћипико, Иво - Пауци
— Није ти много потреба? — упита Иво, помјештајући се. —Која фајда да је град за динар, кад динара ни, — рече пријегорно Јуре. Младић се као смисли, савладан самилошћу па умилно понуди Јури новаца за љекарију.
— Прати нас невоља, а да и нисмо криви, — прихвати пријегорно дјевојка. И к'о да осјетише једно прама другоме јачу љубав и самилост, ухватише се за руке и, у ходу машући њима,
— Нека слободно тргају! — истанчалим гласом одазове се судбени секвестратор. — А хоћете ми ча оставит'? — пријегорно још једанпут упита жена. — Нима теби ништа! — једва што се осврну на њу. — Ни данашње наднице?
Свако се стискао у се. И, не могавши наћи одговора, пријегорно приклањаху се своме удесу, у својој невољи оправдавајући друге: „Како ће нам ко ча и дат', кад више ништа нимамо!...
Добра је на млику...Сваки дан даје по двије—три литре. — А је ли боље оцу? — упита Иво. — Биће, кад умре! — пријегорно одговори дјевојка. Обоје ућуташе часом.
— Да смо им све изили! Ми радимо дан и ноћ, нимамо ништа, а њима у рукама све село! — рече пријегорно и закрену уличицом к својој кући. Иво кроз све вријеме не проговори ни ри јечи.
Немојте је мучити!... — моли Марија. — Сутра ћемо је откупити... — Пусти нека и њу воде! — срдито и пријегорно јави се мајка јој. — Бидна, присушиће ноћас... нима брста! — сажалује Марија. — 'Ајмо! — огласи се и Јуре.
И вријеме пролази, пароброд већ закреће полагано. — Збогом, праштајте! — разлијежу се гласови већ готово пријегорно. И машу рупиима с краја и с пароброда. А пароброд одмиче.
је била далеко, и не бијаше окусио сласт њених осјећаја, а силна даљина убијала је и гасила првашњу чежњу за њом, и пријегорно пушташе да се заметак у души му стиша.