Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне. Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина ...Угађаћу му, јашта нег угађати.
Ти би се тамо бечио у светитеље ко теле у шарена врата. И шта би ми онда казао драги бог, а? Раде, Раде, рекао би пријекорно и дигао свој свети прст, зар ти у мој дом шаљеш овако једно бесловесно бравче које ни бекнути не зна?
Окреће се затим Рожљики, гледа га право у очи и каже му пријекорно и поучно као неком драгом а недораслом: — Ето те, болан, у свијет си кренуо, али све ти је бан-бадава, опет си остао
— Немој ни ти, Раде, бити баш тако гиздав, још је то држећа женска — пријекорно гркуће стражар Весо Кукољ, још момак, и заљубљено гледа своју ловачку пушку. — Прангија ти је то, она права, црквена.
Ја сам већ помислио да су ту негдје, у шикари. Тетак Аћим пријекорно смаче раменима. — Шта има да се изражавам. Ево ти ту пјесника, то је његов посао.
— Ајд, ајд, излази, што тамо шушкаш као јеж. Довикне му то Вачкоња више пријекорно, а мање љутито, разумије он њега, а сељачак се заиста извлачи иза оснијежена кукрикова жбуна и, прије него ће ишта
— А нема ту више шале, нагазили су буразери на засједу — јави се водни делегат, строго и пријекорно. — Чујете ли како се рђе под борбом пробијају, тако им и треба. — Богами, под борбом. Наши су то, еј, Грмечлије!
— Па гдје си ти мени, куме Петре, досад био? — пријекорно се загледа Пантелија у дошљака. — све штокуд по стражама и осигурањима, па никада да те видим.
— Како? Па нешто боље нег они горе, веселници, на брду. — Е, е, ти опет! — пријекорно ће предсједник. — Гониш увијек оно своје тер своје. — А шта би друго. Може ми се тако, па ето.
Ћипико, Иво - Приповетке
на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда кад је једном у завади неко разјарено дијете пријекорно назва „мулицом”.
Њен цио живот гледам пред собом, и учини ми се тако једноставан и природан да ми ништа пријекорно не паде на памет. И мислим: она се подала животу на вољу, па је он вјерно носио кроз цио вијек; она и не зна што је
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу. — Зар мене, Јабо? — пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо!
Ћипико, Иво - Пауци
— Зна и он,није већ дите. — Знам ја најбоље! Не,гре посао у реду. Ма нека чини ча га је воља, — пријекорно заврши отац му. Иво је осјећао да је крив, па не одговори ни ријечи. А тако се и отац умири и не приговараше даље.
— Па надода: — Ча младост лудује!... Јужина је, биће се запотили!... Ма да се вратимо! — Доврши пријекорно. — Не још! Лијепо нам је и овако... — Ча нам је фајде овако стат'! — А ми 'ајдемо, али не кући! — Да куда?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— гласније рече Стриц и размахну прутом. Звекну старудија. Сивац је и даље упорно ћутао као да у себи пријекорно мисли: — Бездушници једни, није вам доста толиких крнтија, него ми још одозго додадосте Херцег-Босну!
— доскочи му Стриц и оба ударише у тако грохотан смијех, да чак и Сивац диже главу и пријекорно их погледа као да вели: — Будале ил се смију ил по глави чешу!
— побуни се Јованче. — Ја сам пронашао пећину, право је да ја пођем први. А ја сам и батерију донио — пријекорно напомену Мачак. Против тако јаких разлога Јованче није могао ничим иступити.
— Сад смо готови, она ће све испричати. Знам ја како се дјевојчице расторокају. Луња га пријекорно погледа и тужно рече: — Због вас ја сам по разреду све порушила, наљутила учитеља и онда искочила кроз прозор, а ви
Чак се и мали Николица забрину и пријекорно упита своју кују: —А ти, Жуја, још ништа не осјећаш? Камо твоје уши, камо твој нос?