Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
« Шта да ради, него потеци некој Анђи, травари и гатари, да је пита има ли му каква лека. — Богами, пријо, није добро! — вели јој Анђа. — Ја сам, истина, запамтила доста чуда, али дивљака није амо долазило!
— Бог зна шта ће и од Радоша бити? — рече Смиља и чисто се охлади од страха. — А шта ради, пријо? — упита Анђа. — Лежи, ништа за се не зна; све бунца, бог овде био, као луд. — И откуд баш он да наиђе на дивљака?
— учини Смиља забринуто. — Е, е, јаднице моја! — жали је Анђа. — А не знаш ли му ти што, пријо? — Оно ја не знам, већ ако да му салијем страву. — Па дела, богати, ради што знаш, а ја ти нећу заборавити.
Анђа узе то парче, загледа отуд и одовуд, па рече неким необичним, врачарским гласом: — Богами, пријо, ево му страве од некаке као зверке, као човека. Видиш глава, ноге и руке. Уда рило га и у главу, и у ноге и у руке.
— А јест. Кад се мало, веселник, разбере, одмах јауче да га боли глава и све кости! — рече Смиља. — Видиш пријо — настави Анђа — ја ћу му загасити овде и мало угљевља, па ти ово понеси кући.
А добро би било да откинеш мало чупе од црна мачка без белеге, па да га накадиш... Добро утуви што ти рекох! — Хоћу, пријо. Е, бог ти дао! — учини Смиља с пуно наде да ће му то помоћи.
Загаси тако девет жишака, па даде Смиљи чанак. Смиља брже-боље похита кући. — Пријо! — викну за њом Анђа. — Ако му не буде од тог лакше, дођи опет у млади петак да гледамо шта ћемо. — Хоћу, пријо, хоћу!
— Пријо! — викну за њом Анђа. — Ако му не буде од тог лакше, дођи опет у млади петак да гледамо шта ћемо. — Хоћу, пријо, хоћу! О, да хоће бог дати само да се придигне. Толики рад стоји. Ми једини.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Та верујемо, верујемо, слатка пријо, — одговара поп Спира — та кад је још комшија комшију преварио! После званичног дела, пошто је уговорено кога дана да
Ништа не говоре, него само лију и бришу сузе; таман једне обришу, а друге стигну. — Та немојте плакати, пријо, — теши је прија Макра, — ето и мене сте расплакали, а ја сам баш тврда срца; та то мора бити.
Једаред и то мора да бидне! — Хеее, е, слатка пријо — вајка се прија Сида. — Ето и ми смо се, што кажу, удале, па шта нам је фалило.
Остале смо здраве и читаве, фала богу. Па... тако и они... — Јао, лако је вама, пријо, тако диванити; ви не удајете!... Ал’ како је мени!... Од’ранила је, што кажу, из малена... па сад...
— Па не иде Турчину, него опет, што кажу, у кристијанску и комшијску фамилију! — Теши је прија Макра. — Е, слатка пријо, та како да не плачем, од радости!? И обе прије заплакаше се сад опет од радости.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
) ПРОВОДАЏИЈА: Збогом, пријатељу! ОТАЦ: Збогом! ПРОВОДАЏИЈА (у поласку матери): Пак пријо, само једну добру киселу чорбу за вечеру, то јест. МАТИ: Што год заповедате, све ће бити.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Па шта ћеш, пријо, и то је посао! МАРИНА: Оно, и јесте посао, како да није! А због тога сам посла, ако хоћете, и дошла да разговарамо.
А због тога сам посла, ако хоћете, и дошла да разговарамо. ЈЕВРЕМ: Па ако, пријо, да разговарамо. Извол'те, седи! МАРИНА (седајући): Ја мислим, пријатељу, да за такве ствари као што је, што кажу,
МАРИНА: Па јесте, то је, ако хоћете! ЈЕВРЕМ: А је л' те то он, бога ти, пријо, послао да ми говориш? МАРИНА: Боже сачувај, пријатељу!
ЈЕВРЕМ: Какви су да су, за мене ће да гласају, а ви, пријо, немојте да вређате ничију фамилију! МАРИНА: Молим вас, искреност није увреда, а ако ви на увреду изврћете, онда боље
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
изненадна одласка му, она као скаменила а само јој очи радосне, подбрадак јој се смеје, мајка тад пита је: — Шта је, пријо? — У недељу пијење — одговара јој, а ова не може да се уздржи од бола, радости, излете из собе. Зове бабу.
Зове бабу. Баба, као увек, мирна, строга, улази. — Е срећно, пријо!... — вели јој и љубе се. Мајка не може [да се уздржи].
и врелим лицем, увек кад дође код њих па види и њега, брата Младенова, будућег зета, почне њој да се тужи: — Море, пријо, кажи оном твоме нека мање пролази поред капије, нека мање овамо гледа. Ова моја ништа не може.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Мило било дужду од Млетака, руке шири, те г’ у лице љуби: „Фала, пријо, на бесједи такој! Кад ја стекох мила зета свога ком љепоте у хиљади нема, вољећу га него око једно, вољећу га нег’
коње и соколе, и ковати чекркли-челенке, и резати коласте аздије, нека носи, нека се поноси; ако л’ тако то не буде, пријо, хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи“.