Ћипико, Иво - Приповетке
— и пође прама зипци. —Ти хоћеш насилу да те тучем? — понови он љутито и залети се на њу. — Удри, ниси одавна! — пркошљиво, стријељајући га очима, окрете се она прама њему. Марко је шчепи за главу и потегне к себи, па је вуче према сандуку.
Ћипико, Иво - Пауци
идемо на објед, подне је прешло. — И растадоше се. Укућани бијаху већ сви посјели. Брат му Марко, момче окретно но пркошљиво, бјеше већ посркао јуху и диже се, па пође сам у кухињу да донесе месо и да се загризе успут о стару службеницу.
посолицом изједено лице лаштило се на сунцу, но поред свега у њега бијаше мрк поглед којим је испад себе погледао Иву. Пркошљиво хити туњу што је даље могао и прогунђа нешто неразумљиво. Тек Иво је желео чути изблиза тога чудака.