Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он га пусти, па га онда стаде шишкати док му не пусти раван. Јутро беше лепо. Кроз свеже зелено лишће пробијаху сунчани зраци; славуј се натпевао са другим птичицама, које песмом својом поздрављаше сунце...
Сад бар можеш бити сербез. Тамо има пуно Турака, можеш их се надворити до миле ласти... Пођоше... Кроз густо лишће пробијаху сунчеви зраци. Хиљадама бубица милело је по земљи и пролетало око глава њихових. А у Станку је кипело.
Као вуци пробијаху се јунаци Зекини кроз живе зидове. — Јуначки само, Сурепе! — викао је Заврзан. — Зар да не осветимо Станка?...