Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
и гледао у себе, као у љуску: у њему није било ни наде, ни очајања; чак ни осећање кривице које га је, тамо у Срему, прогањало. Био је празан, и чекао. Време је, изгледа, пролазило.