Ћипико, Иво - Приповетке
Дангуба остаде сам куњајући. А сунце осваја, свугдје док око допире свјетлост и жар; увукло се у доце и драге, чисто прожига..... Али, као кришом, у тишини, из даљега, морска пучина набире се, јежури и јаче модри.
даље игра, и чини му се играо би тако три дана и три ноћи, кад га сласт вина, девојчин мирис и сунце до у душу прожига и топлина њена живота осваја. Па онако знојну, загријану, ко ће да му је из руку истргне...