Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Маринку се та одаја учини ла сјајна као царска... Нека дубока унутарња радост прожма му цело тело кад Крушка рече: — Сједи овдје, крај мене, добри човјече! — Могу ја и стајати, честити ефендија!
Коса му се диже увис... Ужасан страх овлада њиме... Нешто зашушта иза њега... Тело му прожма језа... Заустави дах, напреже уво и — не чу ништа!... Погледа нада се...
Док се, уједнапут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево. Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу... Он цикну, цикну као гуја под каменом... И све своје мило и драго, ову лепу слику, сложи на пламен и сажеже.
Лазару се окретала кућа око главе. Он осети као да му нека ледена рука ухвати срце... Језа га прожма свега од главе до пете. — Лепо, богами! Каки ми је то отац што му ћерка у очи каже да неће да га слуша?... Срамота!...
Он је видео тек сад колико је тај човек пропатио и колико још пати... И нешто хладно прожма му сву снагу... А Лазар?... Није се баш ни он тако лепо осећао.
Затим га спопаде страх. „Зар онај пас не може бити овде гдегод у заседи?” — помисли. И нешто га ледено прожма целим телом... „Њему је лако!... Он је иза грма. Нанишани, и онда готова посла... Само да повуче!...” Он поче дрхтати.
Станко му пољуби руку, метну капу на главу, па неким гласом пуним снаге и поуздања рече: — Онда, за мном!... и све прожма нека нада; сви осетише да је овоме дечку, који им још руке љуби, Вог дао ту моћ да отпочне дело ослобођена; и сви,
Али нити Заврзана нити иједног Зекиног друга; чак и Деве беше нестало. Сватови се погледаше. Нешто ледено прожма им снагу. — А куд су отишли? — питаше Алекса. — Не знамо! — одговори чељад. — А кад су отишли? — пита старојко.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
кравар подиже главу, кô Лазар на позив Христа, И роса, што хладни ветрић с крила је зориних тресе, Тако га свежином прожма да кравар лако се стресе.