Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Спасић, незапослени грађанин Мића Станимировић др Петровић, адвокат Симка, Агатонова жена Вида, Танасијева жена Гина, Прокина жена Сарка, удовица Тетка Даница Догађа се свакад и свуда.
ТРИФУН: Како ниси род? ГИНА: Па тако, род му је прва жена Прокина, а не ја. СИМКА: Па за чији се ти рачун, бога ти, толико исплака? ГИНА: За Прокин рачун.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Ију! Какво је то питање? — згранула се намирисана удовица. — Па мама каже да си ти матора као Прокина кобила. Тако исто окружног начелника, кад је о слави дошао, питао сам: — Да л' имаш ти, чико, рупу на глави? — Не!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
РАНО ЛЕТЕ ПРВИ ДИО И Из густа љескара на ивици Прокина гаја, јави се глас кукавице: — Ку-ку! Ку-ку!
Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај! Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја.
Гдје је? Кад му Стриц исприча за Јованчета и за Тепсију, Ђоко само весело подврисну и стушти се путем у правцу Прокина гаја. — О-оп, јуриш у хајдуке! Убрзо се друмом показа и Лазар Мачак.
Кад је стигао већ на ивицу Прокина гаја, дугачки дјечак спази да малишан с псетом скреће са сеоског друма право за њим. — Куд си пошао? — окоси се Стриц.
Дјечака подиђе лака језа. — Овдје, кажу, живи дрекавац! И он је често, за кишовитих прољетњих ноћи, слушао из Прокина гаја отегнуто и продорно кричање непознатог становника мрачне ноћне шуме. Овдје он, дакле, живи. — Дрекавац!
— Види, молим те, чак ни овдје их нема. Гдје би онда могли да буду? Кад се први пут сјетио Прокина гаја, само је одмахнуо руком. — Какав Гај? Тамо не смијем ни ја због дрекавца, а откуд би се тек дјеца усудила.
Правећи се да иде за неким другим послом, пољар је стао поиздаље да се навија око Прокина гаја, а кад је видио да никог нема у близини, он се брзо увуче у љескар на ивици шуме.
Водимо заробљенике да им суди учитељ Паприка. XXВ Из Прокина гаја измиље на друм необична колона. Везани канапом све двојица по двојица ћутке су корачали мали одметници.
дружине — Стриц, Мачак, Потрк, Вањка, Ник, Николица, Луња, и сам Јованче — били су на окупу у једном љескару близу Прокина гаја. Видећи кола с учитељем и његовим пртљагом, Јованче замишљено рече: — Ето ти, оде и он.
Око Прокина гаја множили су се и укрштали трагови зечева, вукова, лисица, чак и вјеверица. Просто не знаш ко је кога гонио, ко од
Настајало је једно друго дјетињство, опрљено мразом рата, дјечаштво малог бунтовника, некадашњег вође одметника из Прокина гаја. ИИИ Десетак дана послије објаве рата друмовима почеше да наилазе гомиле разоружаних војника.
и увече у кревету, жмурећи, упорно се трудио да замисли Николетину под пушком, униформисана, како пролази друмом испод Прокина гаја. ИВ Једног јутра дојури Јованчетовој кући дугоноги Стриц џилитајући се уз пут као ждријебе.