Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Пожури, побратиме!... Иако беху прокисли до кости, иако им ноге клизаху по раскаљеној земљи, они су опет журили... И стигоше на домак кући баш у онај час кад
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сместивши се у широким чамцима, који су били прокисли, на слами и жутом, сухом лишћу, људи су били опет полегали, па су се дизали да чисте оружје, или да дочекају на нож,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Наш командант пука је издао наређење оном команданту батаљона, да размести своје војнике као заштиту артиљерији. Прокисли и преморени, шљапкали су мрзовољно пешаци поред топова и изгубише се у ноћи. Али нису одмакли далеко.
Нико се није мицао са свога места. Паљење цигарета је најстроже забрањено. И пресамићени преко топова, прокисли до голе коже, провели смо тако целу дугу јесењу ноћ. У свануће настао је покрет пешака и прикупљање јединице.
И да виде да се бар неко стара о њима у овој мрачној и страшној ноћи. Прозебли и прокисли, прибили се уза земљу и чекали... Било је нечег великог у овим малим људима. Зора се тешко рађала.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Они су наслоњени на зид, прокисли и мирни, гледали некуд, Сећате ли се рибара, старих, израђених, претргнутих, како стоје на обали, међу конопљем, на
претргнутих, како стоје на обали, међу конопљем, на сваком далматинском острву, и гледају исто овако, мирни и прокисли, некуд? Њине су капе црне, али они пуше исте луле, а лица стараца су на целом свету, свуд, једнака.
Ћипико, Иво - Приповетке
Али узалуд: време се погоршало. Тркимице, прокисли, измакоше испред већег пљуска до у кућицу, да се при ватри огреју и осуше.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ни прст се пред оком није видео. Газили смо воду, саплитали се о камење. Били смо прокисли до коже. С нама је гамизала и пешадија.
А хладна киша, терана ветром, бије у лице. С тешком муком пењемо се уз неки превој, прокисли до коже. Блато пљашти под ногама, а душу притисла слутња тешка и сива као олово.
Било је тешко наћи дрва. У суседноме биваку налазили се пешаци. Око подне кренуше некуд. Онако изгладнели, исцепани и прокисли, личили су на колону скелета. — Куда, побогу, човече?! — запита потпуковник Петар једнога команданта батаљона.
Деца су ћутала и пратила сваки мој покрет. Једва се сетих да их склоним од кише, и они се као прокисли врапци шћућурише испод једне стрехе. Увиђала су деца да нешто није у реду, те су ћутала, бојећи се да ме не наљуте.