Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти?
Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле? АНЂА (наставља читање): „Примио сам твоје слатко писмо и изгубио сам га стотину пута”.
МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле! МАРИЦА: Баш си погодила! АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише.
Ђока?!! МАРИЦА: Јесте, јесте, то је Ђока. КАПЕТАН (мирише Ђоку): Бог и душа, он је! Мирише на проминцле. АНЂА (још никако не може да дође к себи): Ама, онај Ђока? КАПЕТАН: Па онај, де, што се буниш!