Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења. „Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо! Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети!
“ „Право ћу вам казати“, одговори слуга шапатом и нагну се да га боље чују, „ово сам промишљао: Мој господин хоће да гине и без невоље. Може му бити! Ја... е...
О своме стању и о ономе што ће бити, треба разумјети најпрече да је промишљао о својој љубави, јер све друго њему бјеху ситне узгредице.
“ Те ријечи нанијеше тишину. Свак је за себе нешто промишљао. Јанко диже Милуна са свога крила, па га постави крај себе и хтједе да изађе. „Сједи Јанко!“ рече му сердар.