Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ударише му и сузе од муке, а он их растрља песницама, промрмља нешто, па опет најлак гига навише... Не кида се он толико.
— О, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто. Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини:
Милун дува и чини се токорсе невешт, и Среја дува и чини се такође невешт. Кад вечераше, Милун промрмља: — Сутра зором, Сретене, отићи ћеш да начиниш Маринку лотре. Гледај до мрака да буде готово.
— Не дам, Марјане, не дам. Иди — 'оћу да спавам! — рече Никола одсечно и затвори прозор. Марјан промрмља нешто, па се упути право Савиној кући — према школи на један добар пушкомет. Стаде лупати и њему на врата.
Гле ти њега — напао ноћас бунити људе! Иди, не дам будак!... — рече Сава и затвори врата. Марјан опет нешто промрмља, па се врати. Док се тек Сава присети, па брже за њим: — Марјане! — Ој! — Оди, оди да ти дам.
Сад, опет, он узе лупати на врата школска. Никола таман беше свео очи, трже се кад чу отет лупу; промрмља онако бунован: »Та каква је ово напаст ноћас!«... па устане и извири на прозор. — Ко је? — Ја, Нико!
Отворише врата, он завири унутра и стресе се. — Хм, редак звер! — промрмља у забуни. — Нутоде јако! Па нема га! — узвикну кмет завиривши унутра. — Бог и душа, побегао!
Памти што ти рекох! — рече Пурко и оде наниже за оним момчићем. Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Тако смо рекли! Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна земља под ногама... — Хоћеш ли, јапане?... Он нешто промрмља кроз зубе, па окрете леђа и пође. — Па стани мало, да разговарамо! — рече Станко. — Морам одети марви помам!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Арсен скиде капу и приђе руци. Ђеда се нешто намрштио. Не диже главе, не даде му руке, само сухопарно промрмља: — Жи' био! — Ђедо, молим ти се, ја.. није вајде... образ под ноге! Ђеда га намрштено погледа.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У себи, Ђурђе је осећао да браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и не рече ни речи.
Чинило се као да хоће нешто да каже. Али кад Грк прође, он се само осмехну и промрмља Ђурђу, тако да га је и Гарсули – ако је хтео – могао чути: „Зар Шокац да те ућутка, оца му?
“ Затим, још нешто промрмља. Иако се то, што је Енгелсхофен промрмљао, није чуло, Гарсули је, сасвим сигурно, погодио. Он је чуо како Енгелсхофен
Исакович рече: „Ја, гнäдигстер Граф!“ Кајзерлинг на то заврте главом, па промрмља немецки: „Сцхöн! Сцхöн!“ А затим – погледавши Волкова: „Хорошо! Хорошо!
При опраштању, госпожа Евдокија, сва измењена, сва нежна, сва успаљена, промрмља, опет, Исаковичу, да ће га сутра посетити у трактиру. Исакович је био већ узео своју абу и сабљу.
Павле онда прекиде брбљање Ђурђево, па му подвикну, зашто врдају, а не казују ништа о Трифуну? Ђурђе онда промрмља да је Трифун као полудео и да не ваља са њим сусрести се, ни дању а камоли ноћу.
Није био ока склопио. Кад га братучед упита, куд је тако поранио, Ђурђе устаде и промрмља нешто, па му окрете леђа и оде иза куће, на пољану, и пружи се, у сено.
Пре него што је болесник, понова, заспао, трже опет своју леву руку и промрмља, полугласно, али чујно. Док је, каже, још в целом разуму, хоће из душе да каже Павлу, желаније своје: „Шокица моја да,
Тресла се од плача. Ни сам није знао зашто, и откуда му паде на памет, то, али Павле промрмља да треба да се сети свога детета и да не сме плакати.
Није, међутим, имао времена да ишта пита, јер му Мишкович, љутито, оштро, промрмља, да ћути. Павлу се чинило да су, тако, стајали, дуго, непомично. А што је било најчудније, смех се, у предсобљу, орио.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Зашто не? - приближих се један корак, али она рече да се не приближавам, јер ће ме гурнути у воду. - Сада знам! - промрмља. - То није ништа нарочито.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Шамика га само гледа па глади бркове. — Можеш гледати колико хоћеш, не бојим се, мада си сто школа учио, — промрмља Пера. Крај котиљону. Котиљон се преобрази у полку.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Откуда ти фес на глави, кад си ти ћесарски солдат? — пита поп. Бјегунац промрмља њешто неразумљиво. Крцун кресну и другом, те видјеше на њему излињао грађански капут. — Прерушио се, да-ти!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
над испражњеним сандуком, над својим изневјереним надама, и тек у неко доба, кад га мину прво чуђење, он сажаљиво промрмља: — Е, Раде, Раде.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Колико имате година? — упита. — Осамнаест. — Да да ... промрмља нешто себи у браду, записујући. А као стојите са сексом? — С чим? — Са сексом! — понови он. — Углавном, апстинирам..
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Александар се беше толико занео слушајући да у уста стави ужарени део цигарете, пљуну и онда нешто промрмља. — Пошто смо ми сада најистакнутији, то ћемо чекати док четврта и шеста батерија избију на Остењак, па ћемо онда ми,
Пође, и тек заустави коња. — Чу ли како ме онај цуцну! — онда нешто промрмља и продужи. Ево га и последњи релеј. Он ми рече да сада наилази командант.
Прође љутито поред поручника и уђе у кантину. А када поручник остаде сам, шкрипну зубима, промрмља нешто љутито, и обрати се строгим гласом првом војнику: — Зови ми батеријског наредника!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо: — Гојко Савић, учитељ. — А... отеже и збуни се изненађена девојка. Ви сте, дакле...
— Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа. Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?...
Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор. Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук: — А-а-а... За председником се диже један танак сувоњав младић, жутих завијених
Не, није, није... Ово је све друго... други израз, понашање, тон говора, све, све друго. Она климну главом, нешто промрмља, и више очима но говором показа му место где ће сести.
Да ти начиним часком кајгану ? — Не треба... не могу, промрмља Љубица, и онако буновна, не дижући очију, прође у своју собу. — Море, ти си болесна ?
Како ће то изгледати?... Да ли има смисла ?... Како ће тамо бити ?... — Хм... промрмља Гојко, зверајући очима. Ја не знам... Бога ми, не знам...
Скочи са столице, намршти се кад опази Гојка уза се, и гледајући кроз прозор уздахну: — Ах... Шта је то?... промрмља она кроз стегнута уста, па се одмаче.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
да се вратимо часком, па да ми поправите оцену. — Ехе... промрмља он И тргну вођице; коњ пође живље. Опет наступи ћутање, али она мисао никако да ми избије из главе.
Само једну реч... Ја не тражим више — Тројку... — Ехе... опет он промрмља и коњ пође брже. »Ама шта сам ја луд? стадох мислити у себи: дао му коња и сам касам уз њега као псето, а он неће ни
Ах, како се расејано тета окрене, прелети очима преко детета, промрмља нешто нејасно, и опет се занесе тамо... с њим! ... Сад је већ јасно... Изгубљена је позиција.
уз њега, а чим се одмакне куд год, он стане зрело размишљати о том, па се најзад сам од себе застиди и онако у ветар промрмља: »Еј луда Јуло, нема од тога ништа, но гледајдер ти овога калфа Васу код Перића, тај је скуцкао подоста у свој џеп, па
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Тек ако на скретници промрмља: „Пролаз молимо, места!”. И задрхти фењер, ко диња у житу, жут. Путнички воз БЛВ 13 већ је стигао до Сталаћа.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Држте, поведите коње!“ рече сердар својијема. Стана и Милица, уведоше коње у авлију. „Чудни гости!“ промрмља Јока кад их видје. „А окле, ви људи идете?“ запита сердар. „Из Котора“, одговори онај први. „Добар вече, домаћице!...
Најзад се диже и стаде ходати, на прстима, по одаји. Пријатељ му као да чу кораке, јер промрмља нешто кроза сан. Јанко се тада брзо поврати на своје мјесто, обу саме опанке на босе ноге, утули свијећу, па кроз кућу
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Механџија, огрнут дугачким кожухом и гологлав, сањиво му промрмља поздрав. Ђорђе мрзовољно отпоздрави, нареди да се рабаџијама угреје бакрач ракије, нека се налочу, нека сви поцркају!
Он трже главу, ухвати је косим погледом, па касније промрмља у браду: — Они се смеју, седе на коленима и краду крушке. Симка уздахну, ћутке припреми вечеру и тихо га понуди.
— Како прође на путу? — дочека га. Није га то занимало. Ђорђе нешто промрмља, приђе фуруни и оду окрену леђа да скрије лице. — Јеси ли ми донео новине?
Бог њега никад није волео. И то је грех. Опет му се помоли у себи. Чује се закивање дасака. — Бог да га прости — промрмља за себе Тола. — Кога? — трже се Ђорђе. — Тога што му праве кућу. Сад се више не зна ко је жив, а ко мртав.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Зар ти немаш уста? — разрогачи талас очи у чуду и загледа се у блиставу охолицу. — Па, ништа! — промрмља помирљиво. — Лепа си и без уста. Никада лепшу нисам видео!
— Хм, хм! — промрмља сом кроз бркове. — Кажеш да река не може без цвећа? Па, буди ти цвет! Једном у години буди цвет! — стари чаробњак
Моћ им .је само у новцу! — Како до пега долазе? — упита старца, а овај промрмља: — Неки се рађају с новцем. Други га, одлазећи у свет, зарађују. Трећи отимају. Али, среће у њему нема!
— Желео бих да видим светионик! — рече. — Можда је дед још жив! — Можда — промрмља отац и поче да опрема највећи и најраскошнији брод. Ако на острву неког има, нека види шта је стекао!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Тек одавде се јасно могло видети колико је од Колосеума порушено и разграбљено. „Све је пролазно!“, промрмља Коперник, али се изненади што га то ни најмање не ражалошћава. „Зар сам толико бездушан?“, запита сам себе.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Четврти промрмља нешто, па се збуни. — Јасније, брже говори, не брљави ваздан. — Господине пуковниче на рапорту сам...
— Чкоњо! Он се непријатно трже и облачећи на наго тело свој изгорели шињел, промрмља: — Одох ја да убијем оно псето. Па његова огромна леђа замакоше иза зида.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. — Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено.
— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Малоприје нам се не'отице просу ком, па је, прошћеш, мокра. — Није ни он најсувљи — промрмља неко иза каце. — Шта ви то причате о мени? — учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече.
Ћипико, Иво - Пауци
Сви заћуташе. Суне му мозгом: нема сумње. Завијоглави и смрче му се. Тек што затетура, нешто промрмља и стругну низа стубе. На улици исправи се и одахне. Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу...
— Хоћеш вечерас на бал? — упита Иво наоко равнодушно. — Хоће јој се! — промрмља стара, једнако запослена. — Неће ме пустит' брат, а ја бих ишла, — одговори дјевојка и пође к огњишту да ватру
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
„Али шта ја ово радим?“, промрмља Матија, као да се препао мојих туробних мисли. После ми је објашњавао да ће престати да квари стену.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Под топлим губером, они Спавају и хрчу тако да цела одаја звони. Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице, Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— пита Лука доста благо. Један га само погледа, не хте ни да му одговори. Други промрмља: — Па јес, кад бих могао да прескачем! — и окрете леђа. Лука зовну ордонанса и нареди да му донесе једну мотку.
— Ах, оца му његовог! — промрмља Лука. Онда викну: — Где је он? Из шатора помоли се Исајло. Лука затресе оном хартијом и погледа строго Исајла, као
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Можда он, сиромах, лежи негдје горе рањен, а ми ту причамо. — Па дабоме да лежи! — надурено промрмља Стриц и већ је замишљао себе како, тешко рањен попут старинског јунака, лежи под јелом зеленом, а Луња се нагиње над
— Да ниси писнуо! — Добро, добро. Додај ми само ону прасећу главу! — промрмља стражар мислећи да то разговара са неким на гозби. — Даћу ти ја главу! — шапатом попријети Николетина.