Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
То беше изненада. Станко се трже и стаде као укопан. — Ко си ти? — питао је глас громовито. Станко се збуни и промуца: — Ја сам... ја сам-м... — Ко си? — Србин — одговори он првом мишљу која му на памет паде. — Одакле си?
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и престрашено промуца: — Па ово мирише... Стани, стани... Ово мирише... — Јест, јест, и мени се чини — пропишта водени миш.
Миш уплашено стругну натраг у рупу и промуца пун језе: . — Лијепо смо, богме, почели! С неба сипа читава туча од мачака! Гле, алај тутњи! Смак свијета, готово је!
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Облак је све већи и већи. – Изгледа као да долазе због њега.– промуца престрављени Бел Ами. – Како? – Мислим да се ради о његовој кући!
– На овој врућини... — промуца. – Исто као и нама, а? — пита Бел Ами. Тренутак филозофије: – Зашто су девојке тако глупе? – Зашто су глупе?
стола дохвати таблицу на којој пише: РЕСЕРВÉ и стави је тамо где претпоставља да му се налази срце: – Чекам некога … промуца и запали цигарету ознојеним прстима. – Онда, ништа...
– Долазите ли често овамо? – промуца Бел Ами осећајући и сам бесмисленост тог рутинског питања. А одмах затим, не чекајући одговор, рече запињући: – Не
И не бих волела да заузимам место неком млађем. – Али шта ће вам, онда потврда? — промуца козја брадица. – Видите, мада је то срећан брак, понекад долази до свађа. То је нормално у сваком браку, је л' да?
Али она није имала новаца. — Онда личну карту . . . Ни личне карте! — Ја ћу платити за њу... — промуца Лука, вадећи новац из кондуктерске торбе. Стакла ревизорових наочара опасно севнуше: — Зар друштвеним новцем?
за шта? Ти тамо! —... за палачинке — промуца млади келнерски штребер. —Тако је: за палачинке! Иза Азриних леђа прогура се једна педесетогодишња гошћа: — Ох,
Није смела да подигне поглед, а осетила је да он већ стоји изнад ње и да чека. — Па, не знам... — промуца, плашећи се да ће изненада заурлати. — Заиста не знам...
А једини је носио наочаре у овој јазбини! — Хоћемо ли? — стегну јој човек зглоб. — Нисам платила... — промуца Нина, очекујући помоћ бар од ћопавог келнера. — Госпојца оће да плати!
— И два пива! — рече. — Молим вас... — промуца Нина. — Молим вас... Заштитите ме! Конобар је мирно сабирао цифре: — Неће вам они ништа...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати. — ’Ће иде? — промуца он. Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту. Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада.
— Кажи, Димитријо? — пита га она болећиво и благо. — Да те... видим!... — промуца он. — Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На!
— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете. Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га
— Ама, тето! — промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе. „— — — Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га;
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Зашто сте викали? — Ја, викала? Боже, докторе, шта вам пада на памет? — Мислим да је за данас доста... — промуца. — Наставићемо сутра. Ви сте, драга моја, озбиљно болесни и лечење ће можда трајати дуго, веома дуго ...
„Јесте ли ви тражили телефон?“ — „Јесам“ — промуца он. И шта? Цап — за два минута прикључише му апарат и изгубише се у виду ластиног репа, баш као што су и дошли.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Легоше на под од пусте страве Жућа и Тоша, глава до главе. Од луда страха промуца Жућа: „Ти си ми, Тошо, брат! Громове чујмо, па савез кујмо, нек ђаво носи рат!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Чујем где Александар пита: — Ко је овде болестан? — Ја сам — промуца девојка. Александар приђе кревету. — А, ти? Како се зовеш? — Јела... — А-ха. Па, јело, шта ти је?
-Е, добро — проговори најзад Александар, бришући зној — знам шта ти је... Него, боли ли те трбух? — Не боли — промуца Јела и журно навуче блузу на голо тело. — Знаш... немам сада лекова, али вечерас ћу ти пратити.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Шко... школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за
запита га попа кад седоше у соби — Преп... да, јест... свршио сам Учитељску Школу, промуца Гојко оборених очију, избегавајући. ону заплетену туђу реч.
— Ово... ко је ово, а ?... дрекну још јаче у необузданој јарости. — Ја... ја сам писао, промуца Гојко, чудећи се чији је то глас којим он говори — тако се изменио... — А, ти ли си?!
Нећу да га узимам на своју душу, викну кмет љутито. — Добро... него знаш... да се ћата што не љути? промуца пандур бојажљиво. Кмет опсова крупно и ћату и пандура, па се одједном надвири у мрачну зграду.
« Љубица му одмах приђе и, климнувши главом, промуца: — Извините... што нисам ја к вама дошла... мрзи ме пред вашом децом... Хвала вам много, што сте радили с мојом децом.
једнако голица, и он само гледа прилику и згодан тренутак да што пре излети из разреда, да се не осрамоти пред децом. Промуца нешто, не разбирајући ни сам шта говори, па се одједном брзо обрте и изиђе из школе.
Гле како се постидео кô невеста ! Ха-ха-ха... — Којешта!... Није то... промуца Гојко, па се још више заплете. — Знаш, брате, у једној смо згради, па ми је баш тешка ова свађа...
— Зашто нисте дошли к мени раније ? Што сте трпели толико зло без невоље ?... Гојко поцрвене, саже главу, па промуца: — Сви кажу да је он сила у срезу, да му нико ништа не може... Сад дође ред на капетана да поцрвени и обори главу.
— Лаза Петровић, овдашњи учитељ. Она промуца нешто у одговор, рукова се са њим механички, не мислећи и корачи напред...
и успављују.. — Како ?... А што ?!... једва промуца. — Говори брже... сад, сад... Да га не оставиш жива!... Па чим дођеш... право у ону собу...
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Цар задрхта. — Крв?! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе! И старац се саже. узе један златан новац па га преломи.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Послаћу ти ја оздо магацинку. А ти, војниче! обрте се он Љубиши, — каква је твоја пушка? Љубиша обори очи, па промуца: — Тсс... тек онако... моћи ће поднети...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али се брзо трже. Изиђе у кујну. Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца: — Куда, Софкице? — Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила.
Софка ипак промуца: — Ја не могу! — Ни ја не могу. И одскочи од Софке, усправи се. Софка виде како му се по ћилиму прсти од ногу у
Устаде, пољуби га у руку и истински кајући се што га је синоћ толико узнемирила и уплашила, промуца: — Опрости, тато, нисам знала... Он је стајао и једнако уплашено гледао у њу: да можда, можда она то...
Али Марко само положи руку на алатово чело, на гриву, између ушију, и чисто стидљиво, као умиравајући га, промуца: — Ћути, алате! И пусти му дизгин.
И то њу чисто трону. Окрену се и са осмехом му заблагодари. Он, потресен, раздраган, само промуца, храбрећи је: — Не бој ми се, Софке! Не бој ми се, кћери... Тата ће све...
Софка, да би је охрабрила, поново је у руку пољуби, на шта ова од среће, захвалности, промуца: — Хвала ви! — И од радости поче рукавом од кошуље, сељачки, сасвим заборављајући се, да брише сузе.
— Арсо, појас и силав! — једва што промуца и довуче се до дирека кућног и поче се уз њега леђима, главом уздизати, наслањати, да не падне, чекајући да га Арса
После једва промуца: — Алата! Арса му поче силав опасивати. Он то није ни осећао, сав је трнуо ослушкујући да ли се не чује што из онога
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим погледом, не може ни рукама да замахне, а мора нешто да каже, па промуца; — Ракије! Симка се примаче ватри, зима кула кроз врата, у дебелом, густом, упреденом курјуку није јој хладно.
Нешто су викали и псовали га. После и пешаци. Пун пут. Како је прошао? — Симка... почео је рат — промуца и потону. Она седе на ивицу кревета, крај његових ногу. Иако је лампу угасила, назире се његова глава.
На труло месо базде његове речи. Чека да заплаче. Тако их је изговорио. — Него од кога је? — шкргутну. Ђорђе промуца: — Ја знам. Хоћу да ми ти кажеш. Између њих углавила се месечина. — Сад одмах могу да одем. И све да ти однесем.
Сам себи јаму копај — и опсова. Ђорђе искрену главу и виде цигару међу звездама. — Ја сам, Ђорђе — промуца. — Откуд ТИ овде?... Да бог сачува — говори цигара љутито, чудећи се. Дуго ћуте. Он зна, мисли Ђорђе.
И њу. Биће Ти лакше пред Богом. Опростиће ти грехе. Иди поштена, приближава се кревету. — Знам — промуца. Узе јој руку. Крив сам, казују његове ситне очи. — Што ме тако гледаш? Не бој се. Ово неће дуго.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Дечак је неко време ћутао, онда промуца: — Желим да постанем резбар каквог није било! — И постаћеш! — патуљак се насмеја.
— Захваљујем ти у име читавог Рода гуштера, тражи од мене шта хоћеш! — гуштер се смешно наклони, а дечак у чуду промуца: — Ко си ти? И шта бих ја од тебе могао да тражим? — Рекао сам ти!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“, упита га после овог лекарског прегледа. Пречасни оклеваше са одговором, па онда промуца: „Не бих могао то да кажем. Придржавам се свих црквених постова“. Он застаде, па се поправи: „...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Сва у нервозној дрхтавици она промуца нешто о мојој великој жељи да упознам, изговарајући моје име, кад некако пресекосмо пут њезиној познаници која се
— Нека им се таква жеља испуни! Али св. Петар усуди се да примети: — Господе — промуца он. — Ти рече нека ратују. Добро, и сâм сам за то. Али у том рату хоће ли они победити, или ће бити побеђени, јер и то.
— А шта би сад хтели? — И опет рат, Господе! — промуца св. Петар као да се он стиди уместо Срба. — А с ким, да од Мене нађеш? — не кријући своје узбуђење упита Господ.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. — Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и
Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. — Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. — Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли?
Ђурица се збуни, не знаде шта да каже. Једва, после дужега ћутања, промуца: — Море ништа.... његова посла! — Како ништа; то мора да се зна.
— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. — Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног н неочекиванога питања.
— Како... зар то може да буде ?... — промуца Ђурица. — Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...
— Баш ме мрзи да опет поганим руке... Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Заиста Мустава и нико његов! — Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски. — Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете!
— Причекај, Богдана, има за то времена — промуца тихо и својски. Смири се... Дошао ти је у кућу гост... Добро, гост... Не домаћин, не Мустафа, но ђаво из Кудриња...
Е, Бог те миловао, заборавио си на добре старе обичаје!.. — Шта говори овај гост? — збуњено промуца Арнаутин још збуњенијој дружини. — То, да је то место моје, бре соколе! — одговори му сам поп.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Он мора да је још у већем очајању но и ја овде. У томе дојури на коњу један официр. Тако је био задуван да једва промуца: — Г. генерал... долазим из прве бојнице... Ако бога знате — помоћ!.. Турци уводе у борбу свеже трупе...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Колико ти је година? — Седамнаест. — Је ли било борбе око овога села? Он слеже раменима и једва промуца: — Не знам... Они који су ратовали, изгинули су. — Зар ти није нико причао? — Јок...
Ћипико, Иво - Пауци
Господин, — и показа на њих руком, — и госпођица — заручници. —Збиља? — промуца он и оћути као да му се нешто испод ногу измиче. —Тако је! — потврди она једнако благим осмјехом.
Судац је ипак... — То баш није жртва! — опази доктор, и погледа на Иву. — Биће, — промуца Иво, диже се и изиђе на доксат.
— рече млађи јецајућим гласом. — Заклећете се да нисте ништа видили!... — Ми се нисмо хтили пачати у туђе после! — промуца старији, — и чисто му замире ријеч на устима кад погледа у крст између двије воштанице. — Ала, дигните три прста!
— Смућујете ме... Грих је и мислити! Да бар прођу ови велики дани.. — Па? — Видићемо се дигод, — промуца и обрне од њега главу. — Фала ти! — једва дочека Иво.
Девојка обори поглед земљи, и очито се заслмди: — Нисам зато дошла,— промуца. — Знам! — прекиде је он. — Ма ти знаш што је свијет. Ево ти!
И ћутке крену натраг. Дјевојка иде прво, а он за њом. На раскршћу окрете се она к њему:— Пољубимо се ! промуца гласом који очито навјештаваше сузе. —Кате! — јави се Иво, кад се поодмакла неколико корачаја. Дјевојка се окрене.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Исајло! — викну Лука. — Уђи у ону собу, претреси је и види има ли шећера и кафе. Трговац ситно затрепта очима, па промуца: — Ви по закону немате право да ми претресате радњу.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Одједном се у близин зачу неко необично цвиљење. Сви се тргоше. — Шта је оно? — промуца Ђоко. — Па то је Жуја! — досјети се Николица. — Зове мене. — Умири је, враг с њом! — прошишта Стриц.
— Сад ћу да се јавим ! — прошапута Јованче. — Оно је патуљак. Знаш, онај из приче. Мачак му чврсто стеже руку и промуца: — Хајде па шта нам буде. Он је један, а нас двојица, бићемо јачи. Упали само да га видимо.
— Оно топови грувају! — с језом промуца Ђоко. Кад избише на зараван пред школом, дјечаци спазише како иза брегова, тамо негдје над Уном, расту, клупчају се и
Лана поблиједи. — Ето их! Гоне некога. — Сакријте се у нашу пећину — промуца Јованче узбуђено. — Какву пећину? — прену се Николетина. — Нашу пећину. Мачкову — објасни Јованче.
Сви се набише у густе лијеске на ивици Гаја. — Пази га, спушта се! — промуца Ђоко Потрк. С фијуком и урлањем, авион прогрми над самим Гајем и суну некуд у правцу школе.
Изнад заравни на којој је била школа дизао се огроман мрк облак прашине. — Тукао је нашу школу! — промуца он сувих уста.
— Оде наша школа, наша драга школица! — промуца растужено пољар Лијан ронећи крупне сузе. — Гдје ли ће се сад окупљати дјечаци Липова?
— Луњо, душо, шта ти је? — Сви сте ви мене оставили, читава дружина! — промуца Луња. Јованче се сјети скорих прича о Стрицу и Марици, па рече с прекором: — А зар сам ја своју Луњу заборавио?