Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Да су млоге неразумне, за лепоту своју, од самих древњејших времена пропале и до данас страдају, томе се није толико чудити.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ако ли једна над другом неко преимућство тражи, то су обе код простог народа слабе, и или касно или скоро обе пропале. Такођер дотерали смо и̓ у ред да са великим молчанијем иду на целивање, најпре стари људи, а после жене, потом
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И онако пијан, плачући нуди пролазнике: — Узмите, узмите за њину душицу, — и раздаје показивајући на те своје одавно пропале, угнуте гробове. Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
„Гле — помисли Јуришић па се наједанпут зверски згрчи — тако ми неба и свих звезда, тако ми моје пропале прошлости и тако ми моје црне будућности, овог секунда, овде на овом месту, јавља ми се Господ Бог дајући ми кључ свих
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Није гасила жеђ. – Какве су фреске? — упита човека када је изишао из цркве. – Углавном пропале... — рече он. Калуђерица их уведе у кухињу поплочану грубо тесаним каменом.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Да узајмиш, и не вреди, јер што ове лоле кредиторске служи памћење, то је једно чудо! Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице! — Море, а зар је, опет, код мене и код другога цвеће! — теши га Паја.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
који су се некада давно, пре рата, како каже маман, звали чајанке, а још раније посела и прела, последња су шанса за пропале новинаре који се држе за њих у недостатку нечег бољег као дављеници за сламке.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
“ МАРКО: А шта је било с галијама? МИТА: Пропале, наравна ствар. И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла је у дим.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Газдарица је живела са једним младићем и овај је завео њену сестру и обе су биле пропале жене. После је та девојка затруднела и то казала младићу а младић јој рекао: „Ето тај Енглез, који станује код вас,
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти. Оне ми прете, осветнички моле, Наказна лица, и пружају руке Трагичним гестом, остављене,
У даљине сиве Губе се мисли без наде и склада; А мртве наде неће да оживе, К’о ни век златан пропале Ниниве. ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ Та јесен увек ране моје злêди.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Болови у ногама... ноге су ми пропале, а глава... као да на њој имам оловну капу која ме притискује и не да ми да мислим.
— Ама, ко мисли? Ти мислиш! Ти мислиш једанпут годишње, после сваке пропале офанзиве. Сетиш се онда деце, отплачеш пет минута, а после опет по старом, разумеш!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ни на такве трице, као ни на ма шта друго у животу. Једном кад сам морао да обнављам у пожару пропале документе, дуго сам се мучио да бих се тачно сјетио године кад сам завршио студије и сличних података из формалног
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад су тикве пропале, и вилиштањац је од жалости умро, и тако то сад нико не зна осим мене, јел је сав онај свит изумро, а само сам ја још
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ил' сам ја израз трулежи мог века, Која тка задах и свуд немар стере? Ил' то корача дух пропале среће, Пропалих мисли, напора и снова, Као опело за мртво пролеће, Као залазак сунца и брегова, Као коб моја да
Све што је у мени — самог мене гони... Ах, радо бих плак'о — али нисам жена! А и нашто сузе кад болова нема За пропале часе — минула времена. ИИ Нов се живот јавља и ја њега здравим! Ено га на гробљу мојих успомена!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жалио срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к западу
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Да није било Арапа, који су нам сачували дела грчких научника, пропале би све тековине александриске културе. Преко једанаест векова био је Цариград престоницом византиске царевине, и за
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Њој више нису потребни ни идеали ни излази из ситуације. А народ је тражио излаз не у прошлости, него у борби. Кад су пропале старе државице, одмах су се јавиле хајдучке дружине, па ускоци, па устанци. У борби су расле клице будућности.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
и један „пајтон“, истина старога фазона, налик на оне фараонове „колеснице“ из библијских слика, које су с њим заједно пропале онога фаталнога дана у Црвеном мору; али тек кад вам кажем да је још само паша имао такав „пајтон“.