Ћипико, Иво - Пауци
Из тих засјенутих увала к'о да слушаше умилне гласове и меланхоличне звукове, што некако брује, к'о пропратница сунцу које тоне у дубину жива мора. А кад је сунце зашло, нека тугаљива чежња поче угађати његовој мекој нарави.