Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Срби напуштају средњовековну културу византијског порекла и улазе у модерну западну културу. Рационалистичке и просветитељске идеје се јављају и захватају књижевност и јавни живот.
у једном часопису но цео један проглас историјскога значаја, у коме ће се први пут на српском језику изнети напредне и просветитељске идеје рационалистичког XВИИИ века, мисао световне културе, рада »на обшчу ползу« и ради »шчастија человјеческог рода«,
Он заузима особито место у српској књижевности XВИИИ века: он је прелазан писац између старије, богословске, и нове просветитељске световне књжевности.
На више места Везилић излаже модерне и просветитељске мисли, које одају сувременика Јосифа ИИ и присталицу Доситеја Обрадовића.
У карактеристичној посвети Јосифу ИИ он износи своје просветитељске разлоге зашто се дао на преводилачки посао и наглашује потребу да се позоришна дела читају и код Срба, са намером Србе
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
младим читаоцима; он верује, као прави просветитељ, да је душа младог човека налик на „меки восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије), те да се вреди „обликовати“ док је човек млад.
песник и, између осталог, министар просвете, Љубомир Ненадовић (1826–1895), писао је и песме за децу поштујући наслеђе просветитељске поетике: у алманаху Шумадинче, проистеклом из часописа Шумадинка, објављује своје басне у стиху („Гавран и лисица“,