Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
најзад, за свагда преболело Вечите ране од судбине штуре, И непомично и вољно, друже, лежи На простом столу хладне просектуре У пролећни, кишан и туробан дан. Миран јој вечит, неменљиви стан! 17. ИВ 1929.