Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Што да пропусти овакву згоду и да се зеричак не окористи. На те моје ријечи, сељачак сав просину и погледа ме мило, као свог природног савезника.
до кућерка у коме је коначила кухиња, унезвијерено се загледа у натрпану мрачну собицу, па кад спази свога кума, сав просину и насмија се. — Богами се ја препао да ни тебе више нема. — Како ме неће бити?
То ћу ја урадити колико вечерас. Чича се окрену лијево-десно, обухвати погледом читаву зараван и сав просину као да му се одједном смјести у срце то неочекивано богатство од жбуња, увала и бројних лога, од којих свака може да