Ћипико, Иво - Приповетке
—Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се. — И ја ћу, ако ми скривиш! — одговори он, и презриво махну руком.
—И ја бих био исто учинио, јави се млађи. Судац причини се као да је пречуо ријечи млађега брата, и прослиједи писањем. Ваља да се сви списи пошаљу на старију власт, да она ријеши коме да се предаду браћа црногорским или турским
„Попонциј” махом се намршти, погледа испод себе, прослиједи ходом и ни ријечи не рече. Долазе и купе се сиромаси и кљасти да испросе који новчић.
Чувши жена да неко долази, окрете се. Па, спазивши парона Зорза, учини се невјешта и прослиједи мољењем... Он, нашавши се код ње, осјети се лакшим: не мори га сумња ни оно неодређено...
Ћипико, Иво - Пауци
—Добро је! — упада у ријеч газда Јово. —Познато нам је — прослиједи старац — како се наш народ борио проти некрсту, вјеран вјери својих отаца...
Одвјетник не одговори, те он осоколивши се, прослиједи: — Зар ви мислите да би оваква шума била да је није бранио отац и ја и гледали је као очи у глави?
Мимо њега журно прође чељаде и не јави му се; он се обрну за њим и прослиједи. Пред својим отвореним двориштем устави се часом, уђе и стаде пред вратима. Удари свом шаком и задрма њима.
Иво пак прослиједи и, отворивши опрезно врата од куће, полако се стаде вући уза стубе, да га отац не чује. Но засве, кад наљезе поред
Гријота да се без вас отрга! Он му не одговори, већ се силом насмија и прослиједи путем. Испред „братимске” конобе устави се код гоњача који су распрћивали пуне мјешине.
Како се је журила низа стрмину, пред њом котрљало се ситније камење. Када га дјевојка спази, часом застаде, ну махом прослиједи... На жалу стадоше сучелице, једно прама другоме. — Ти си сама?
— То није на дневном реду, — благо опази начелник и погледа у вијећника. Ну говорник не мари за опомену, а мирно прослиједи. Други опет сврнуше говор на уређење потока, а он једнако мирно стоји и говори: — И локве би ваљало прочистит'...
Сигурно да су се договорили да се ствар забашури... А биће да су свједоци криво казали... — Међутим, — прослиједи судбени пристав наоко равнодушно, — ја ако немам доказа, мало ми се мари, и таман хтједох да окривљеника ријешим, кад
— Тако, а? — насмије се господин са наочарима. — И онда ти си рекао свједоцима. — прослиједи судац, — да рекну да нису ништа видили? — Нисам! — рекао сам да смо се ми намирили, ка да ни ништа ни било.
— А познајете ли га ви? — Познам, лијеп младић! — Носија је у себи ништо тешка; наоко бија је ка тромаст, — прослиједи Кате, с очитом вољом да о њему прича. — И замишљен је био... Држао би ме за руку, па би се никуд загледа.