Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Туђа су деца из тебе заплакала. Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. Завапим, ал’ извије се глас.
Туђа из тебе бића хоћу ли волети? Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. БОЖЈАК Пребол је. Кужи ова ноћ. Земља ми тело. Ходи он.
вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку: куд они шестарим, са рујних лица штијем лобање коб. Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки.
Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки.
Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки. По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу.
Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки. По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу.
И који за мном, и у незнању, греш овај чудни пут: Сиво је тамо, сивином прострели бит, сиве су очи тајни. И кад умиру дрвета, ни туга ни опомена, те сухи лист чудно тишином омилује патнику чело.
Јер и у подруму мемли бледа се гљива, чедо насмеши. Па Исаије ликуј, чемером кад нежељени род родитеља прострели. ВИИИ Двојих пре сунца укрштај. Сабласно ноћи у ноћ је тај бат. Да преспава се, да претегли у Бога дан.
3 Тајна то тајни, за даљу некуд мену отвори вид. И обневиди око, где прогледала душа непробоја кроз тврди прострели зид. 4 То задњу премашити је мету у бездан себе ко крену; то силе је у цвету мрклу разбудити стену.