Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Он вели: „Може 300 дуката”. — Кажем ја њему, да ја имам 250, а колико он има па да идемо; а Јова Протић трговац је, понеће за се што му треба.
Он полако одговори: „Бог вам добро дао, и добро дошли моји сопутници!” — Ја по томе познам да је то Јова Протић, и одговорим: „Бољим дошли, ако си ти онај кога ми тражимо”. — Каже „Ја сам”, и пољубимо се.
Јова Протић био је сасвим спреман. Кажем му колико ми новаца имамо, но да он понесе што више може. Он каже: „Ја ћу понети 50 дуката
Ноћимо ту (у Раму), и ујутру, тек се расвиће, зовну нас човек на Дунав. Одемо ја и Протић, кад ал̓ дошао Стева Живковић; даде нам једнога жива шарана: „Најте ту рибу и што пре можете уготовите и понесите —
” — Ал̓ рече Јова Протић: „Почекај, побратиме, почекај, док на Ђердап дођеш, видићеш како ти је тих Дунав!” — Возе наши возари побрзо, и
— Чује се нешто где хучи! — Пита мене мој побратим Протић: „Чујеш ли, побратиме, штогод?” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.
” Кажем да не смем од Турака, но хоћу преко Влашке. Пита Протића куда ће он. — Протић каже: „Имао сам ортака, пак побегао у Влашку и однео ми рачуне”. — „Добро, а ви брате, куда идете?” упита Чардаклију.
” — Ја једнако ћутим и одричем. Зовну га Никола напоље и он изађе. Онда Протић и Чардаклија рекну ми: „Ако га познајеш, зашто се не кажеш? Може се човек ражљутити, пак нам пакости учинити”.
Никола пасош потпише, али, вели, нема коња на пошти, морају се чекати. Узе Протић пасош па с Николом опет на пошту, кад тамо пуна штала коња, а они кажу да нема коња. То није чист посао!
) Уплашимо се ми, зашто би они говорили да нема коња, а коња у штали пуно и нама и̓ не даду. Опет оде Протић, он зна влашки, иште коње, а они кажу — нема коња сутра до подне. Ми се јоште већма забринемо.
Вели Протић: „Ако Бог да, биће и нама тал од тога, кад су она овако близу границе”. Дођемо код фон-Бенковића опет у трактер, који
” Ја му кажем да би овог мањег волео, „јербо ми се онај већи сасма ватрен и пла̓овит допада.” При̓вати реч Протић и рече: „Ако онога већега (тј.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПРЕДИГРОМ У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Павле Марић Милан Новаковић Спасоје Благојевић Господин Ђурић Љубомир Протић Анта Младен Ђоковић Миле Аљоша Адолф Шварц Рина Агнија Вукица Први полицијски агент Други Марија Ана
? XВ ЉУБОМИР ПРОТИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЉУБОМИР (доноси неколико бројева разних новина. Он је блед и врло збуњен): шта је ово; шта је ово, забога?!
Господин Протић, односно мој будући зет и сада вереник моје кћери, изабран је за техничкога директора целога предузећа.
СПАСОЈЕ: Учио сам, господине, све сам ја то научио напамет да бих могао о тој ствари говорити. ПРОТИЋ (Спасоју): Ја вас, молим, оче, не говорите више о томе; говорите о чем другом. СПАСОЈЕ: Хтео сам да му објасним.
Спасоје прекрсти руке на трбух и загледа се у таваницу; Рина се сакрије иза леђа Новаковићевих; Протић сео у једну дубоку фотељу, утонуо у њу и заклонио очи; Анта узео мараму корсем да обрише нос, па како га забо у
Најзад, прескочимо њега. АНТА: Сасвим, прескочимо мене! ПАВЛЕ: Али мој млади пријатељ, господин Протић, према коме сам ја имао толико љубави И поверења и коме сам ја...
ПАВЛЕ: Али мој млади пријатељ, господин Протић, према коме сам ја имао толико љубави И поверења и коме сам ја... ПРОТИЋ (сломљен, прилази му): Ја вас молим, господине, дозволите ми да о томе насамо говоримо. ПАВЛЕ: Молим!
(Прати га до спољних врата.) Софија, одведите господина у моју малу собу. (Враћа се.) XИВ ЉУБОМИР ПРОТИЋ, АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА: Срео сам господина зета; он је већ ишао по редакцијама. СПАСОЈЕ (Протићу): Ишао си?
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ткачка радница ТОМАНИЈА, њена сенка Глумци путујућег позоришта Шòпаловић: ВАСИЛИЈЕ ШÒПАЛОВИЋ, вођа трупе ЈЕЛИСАВЕТА ПРОТИЋ, глумица у златножутом СОФИЈА СУБОТИЋ, глумица у љубичастом ФИЛИП ТРНАВАЦ, глумац са две маске, испод којих се можда
несрећног оца Францовог и Карловог, појављује се, овога пута изузетно у мушкој улози, наша трагеткиња, Јелисавета Протић! (Јелисавета се поклони.) ВАСИЛИЈЕ: Због полицијског часа, представа почиње нешто раније него што је уобичајено!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Загатили смо улицу. Тадашњи председник Владе, Стојан Протић, одбио је да нашу резолуцију прими, али је пристао да саслуша нашег говорника, који је имао наше жеље да изложи.
одбио је да нашу резолуцију прими, али је пристао да саслуша нашег говорника, који је имао наше жеље да изложи. Протић се појавио, налакћен, на прозору, и ја, и сад још, видим како се кисело и набурено смеши.
Држао је шаку иза ува да што боље чује. Међутим је, иза леђа, дао наређење да се против нас изведу жандарми. Протић је, иначе, био миран и врло разборит човек, али страшно набусит.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
да се бави војевањем но може да се бави, како је то после рекао у својој Повестници један од сведока устанка, Анта Протић, народним внутреним делима и народним просвешченијем. — Па дај, Јоване, дај одмах! Све треба, а школе понајпре!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Обојици као да није било место овде. Мало даље цтојао је командант шанца, капетан Живан Протић. Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки. — Хије овде и не знам где је, одговори ми он.
Владана, који су седели у једном заклону, за бедемом, на два корака преда мном паде капетан Живан Протић, командант шанца. Паде ничице, и тако оста непомичан — нити се окрете, нити рече јао, ништа.
Стога пуковник Коста Протић, командант алексиначких положаја, хтеде да ме пошље у Шуматовац да ја, који тако исто нити знам где је ни шта је мина,
мајор Сава Грујић, као командант целе артиљерије, која је дејствовала 11 августа, такође потпуковник; пуковник Коста Протић, командант алексиначких положаја, добио је, као накнаду за изгубљенога брата, (капетана Жив. Протића), ђенералски чин.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Амебе бивају уништаване од других организама. Биље се бори о место. Животиње се кољу међу собом. Поручник Протић га прекиде: — То значи, у природи као да постоји вечни закон ранга, по којем јачи гази слабијега. — Сасвим.
Исто се тако и јединке на земљи уништавају, али је живот вечан... — Мене интересује само једно — умеша се Протић — реци ти мени како сматраш рат? — Као биолошку појаву. — По твоме, дакле, рат је међу људима неизбежан.
Гранате једне пољске батерије у близини нашој запараше ваздух. — Чуо си ваљда да је пре месец дана погинуо поручник Протић — запита Лука. — Шта кажеш! — устукну Драгиша. — Како? — Преко дана вршио је реглажно гађање, помоћу аероплана.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Било је и других који су, учећи математику, потпуно забрљавили. Један мој друг, неки Ненад Протић, назвао је основаоца француске династије Људевитом Катетом и упорно је остајао при томе да су сви француски
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
- Чекајте, брате, рано си почео! — умирује Косту поручник Протић. — Е, није него, да га молим... Шта, треба и ми да скрстимо руке и чекамо благослов!
— Чекајте — умеша се у разговор поручник Протић, судски писар. — Сви сте ви у праву. Само нико од вас не уме да изрази своју мисао.
“ — Е, вала, знаш, ти не можеш да живиш, а да не „прећераш“! — смеје се поручник Протић. А потпоручник Драгиша размишља: — Ако се икад вратимо у земљу, требало би обележити видним знацима правац којим је
Када смо га, грешника, извукли, он је био мртав... — А како превукосте остале возове? — пита поручник Протић. — Да нам се не би исти случај поновио, људи су остале топове пренели на рукама.
Начелник је позвао љубазно и нас остале и понудио кавом. При поласку, поручник Протић обрати се среском начелнику: — Господине, на изласку из Црне Горе нека ми је допуштено да вам се захвалим на
Ноге су им биле рањаве. Услед превртања пукло је седло на коњу поручника Протића. Протић се подбочио рукама и посматра тужно. — Не секирај се.
Или се праве шерети, или су детињасто безазлени, када овако говоре. — Ни једно, ни друго вели поручник Протић — већ само примитивци... Вековима су живели у овим кршевима издвојени од целога света.
Одмах за колац — љути се поручник Протић. — Не за колац! Таква смрт је за џентлмене. Него мотка. Па убити као џукелу. Кипислцауф!
— То су изузетне прилике! — муцао је поп Момчило. — Наравно! — додаје поручник Протић, који се већ сажалио на свештеника. — Ко ће сада још од тога да прави питање. Оставите, молим вас...
поп Момчило не прелије гроб онога војника, ми нећемо због тога помрети, нити би од те његове шетње били сити — брани Протић свештеника. — Е, извините, господине поручниче — љути се сад озбиљно потпоручник Живадин.
Не оде Живадин по сено, на један мах полипсаше коњи. А поп Момчило упропасти морал. Тада се и Душан врати. Поручник Протић се уозбиљи: — Баш данас, када нас глад сатире, људи умиру на сваком кораку, данас треба да смо великодушни и да не
— говори Душан. — Људи, ја све мислим, ви терате шалу... — Богами, и ја сам то мислио — рече Протић. Поп Момчило се диже. — Да нећеш ти такав да идеш? — запита Лука. — Ја шта ћу...