Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Учио сам. — Занат? — Нисам, него школу. — Па што ниси још учио? Нови званичник обори главу и онако збуњен протуњка готово кроз нос: — Не може се...
— Опет, пошо — протуњка Вуја. — А јеси већ пришио? — Још двапут да проденем. — Е, на ти овај кључ, па трчи часом до цркве те донеси попи
— Ево, поло! — протуњка Вуја пруживши попу требник и петрахиљ. — Понеси ти! — рече му поп. — Заједно ћемо... Хајдемо! Пошо, одох ја.
— Сад ћу ја, попо, сад! — протуњка Вуја, па поче збуњено оптрчавати око коња, гледајући како би најлакше узјахао. Поп се хитну на вранца, па подвикну
— Хоћу, попо! — рече Вуја тако полако да се једва чуло. — Не шали се главом да бубаш којешта! — Нећу, попо! — протуњка Вуја, и опет се зацрвене. Утом стигоше до вратница Бошкових и уставише коње.
— Шта је то, несрећниче? — једва умеде да га запита. — Па, попо, да се не прља... ионако ово руво није моје... — протуњка Вуја. Попо лепо занеме. Бошко гледа забезекнуто час у попа час у Вују.